Život piše romane, kaže jedna izreka, a nažalost, mnogi od njih budu i tužne i potresne priče. Jednu takvu situaciju, sasvim slučajno, osjetio je i legendarni odbojkaš Vladimir Grbić, vraćajući se sa obilježavanja 30 godina svog razreda iz srednje škole
Nakon što je krenuo ka Kleku do majke u povratku sa okupljanja sa drugarima, doživeo je situaciju koja ga je veoma potresla, a koju je kasnije podijelio na svom Fejsbuk profilu i tako rasplakao mnoge koji su ga pročitali.
“Moj razred biologičara… nakon 30 godina i dva drugara manje… Život ne bira…”, bio je njegov komentar uz fotografiju okupljenog odjeljenja 30 godina kasnije. I to je bio tužan komentar za mnoge zbog dva drugara, koja nisu sa njima, ali je status koji je legendarni odbojkaš objavio kasnije tjerao na suze i one koji to rijetko kada čine. Naime, na stanici je stao momku koji je čekao prevoz i povezao ga, a ispostavilo se da je to sin njegovog preminulog drugara, sa kojim je posljednji put pričao baš kada je njegova žena bila trudna i nosila momka sa kojim je upravo pričao.
“Nakon večere pune emocija sa mojim biolozima iz srednje škole, razredom od pre 30 godina, vratio sam se u Klek da kod mama Dane ostavim neke stvari. Na stanici u Kleku stajao je momak. Kad mogu uvek povezem nekog. Ajde rekoh, tražiš li molbu”, napisao je na Grbić na profilu.
Mladić uđe i reče dobro veče.
Kako se prezivaš?
Petrović kaže.
Ko ti je otac?
”Meni je stric Drago”…
U tom trenutku kao da me neko nožem uboo u srce. Čekaj ti si sin Stevice?
Da reče… Stevice, mog preminulog druga iz osnovne škole, sa kojim sam razgovarao poslednji put dok mu je žena bila trudna sa ovom momčinom a on teško oboleo od raka”.
Znaš li ko sam ja rekoh.
Znam, reče momak. Sećaš li se oca? Pa ja sam čika Vanja imao godinu i po dana, i ne baš.
E sine… tvoj tata i ja smo odrasli zajedno, rekoh, išli smo u isti razred. “Jedva sam izgovorio… Momak mi je video suze, koje nisam ni pokušao da zadržim… Život je neumoljiv, a Stevica, bio bi ponosan na sinčinu. Često se pitam o smislu života. I sve više shvatam koliko je važno pomoći onima posle nas da postanu vredni i dostojni svojih predaka”, završio je Grbić srceparajuću priču.
