Novi pseudo-plaćenički podvig u kino dvorani. Ali, ovaj put je posebno. Jer, ovo nije tek tako, nije još jedan film u „Palasu“, ovo je drugi par opanaka, znate.

I kako sad samcat, tamo, u amfetaminsku mladež, kako u bljesak sjaja za usne i u apstraktni ekspresionizam upornih akni? Jer, znate, to je legitimna i (skoro) legalna publika Južnog vetra: tinejdžeri, oni još malo pa stasali da rade sve što ovaj vlažni san slavi. Ovdje su došli da vide i čuju kako. Puna ih sala. Premijera je.

A ono što „još-malo-pa-legalni“ očekuju je ono što im je i obećano, ono što je obećano i svakom stanovniku Srbije: energetska stabilnost - gas! Jer djeca prije svega hoće da budu energetski stabilna. Ne stabilna u smislu „sve je u redu“, nego „imam sasvim dovoljno, al' imam još i u šteku, samo opušteno“. Dakle, ima da gas ide, ali da znam da ga ima, brate. A sav taj gas ovdje je dvostruka potka.

Prvo, naš junak, Maraš (Miloš Biković) produžena je ruka DB-a i treba da osigura kupovinu zemlje za sigurnu gradnju Južnog toka. Drugo, gas je sve ono što jeste kada „ide“, sva ona proračunata lakomislenost luksuza i bezbjednog visoko-građanskog života stečenog ne-baš-tako-građanskim aktivnostima, ovaploćenog hiper-unosnim „Bassivity“ melosom juga. Plus, naravno, jedan ogromni eufemizam za sve ono čime se u filmu konstantno trguje i bez čega iskustvo strobova u očima nije baš jedno cjelovito iskustvo. Hvala Bogu pa je Miloš Biković čovjek plemenito-patriotskog imidža, pa ni gas ni ubrzanje u ovom slučaju nisu marketinški eufemizmi u korist albanskih kartela. Mi smo pametniji od toga, zar ne?

Upravo je taj Bassivity melos ključna stvar ovdje - i temstski i zanatski. Jer, Južni vjetar: Ubrzanje je pomalo priče i po koja fora između Bassivity spotovskih sekvenci prepunih neona i skupih stvari. I svaka obožavateljka Senide ili Angeline i svaki obožavatelj Cobija je vaš. I sa punim pravom. Jer, koliko bi poražavajuće bilo da postoji neki kulturološki duh ovog vremena, neki fleks, neki vizuelni i sonični trend na čijoj grbači mladi čovjek gradi svoj imidž i svoju ličnost, da vrvi sa radija i ekrana, a da film nije u stanju da ga obuhvati, pa i uzdigne?

Poražavajuće prvenstveno za našu kinematografiju, za našu sposobnost pravljenja i gledanja filmova – jedno ne ide bez drugog. Ovaj film je napravljen i ovaj film je gledan i upravo je to razlog koji nadilazi pitanja o kvalitetu ovog filma kao akcionog filma, kao buddy filma iz komšiluka 48 sati, Loših momaka ili Smrtonosnog oružja. O tome ćemo pričati kada budemo imali pet takvih filmova na repertoaru i kada bude prostora i povoda za takvu priču.

U ovom trenutku, koliko god on zakasnio, značajnija je činjenica postojanja poslovne i marketinške infrastrukture da se organizuje i stvori srpski akcioni blokbaster koji govori i znači nešto svojoj publici. Dakle, značajnija je kulturološka činjenica od zanatske, značajnije je da gas ide nego da li je industrijski ili medicinski i ako postoji mjerilo vrijednosti ovdje to je samo pitanje koliko dobro ovdje ide taj gas, koliko je ovo dobar fleks, koliko je ovo dobar odraz i iskorak Bassivity kulture – jedino pitanje.

A gas definitivno ide, jer sala je euforično, bez greške, reagovala na svaku Baćinu foru, bezbjedno ušuškana u sav taj bas i svu tu atavističku bazu bratske ljubavi i porodičnih vrijednosti koje Maraš kulerski nosi i čuva, jer zna da su to bližnji, oni vrijedni i dostojni neonskog luksuza, dobrog biznisa, međunarodne saradnje, izbjegavanja bugarskih noževa... Kvalitet će postati tema kada izađe serija iza ovog filma i kada stane u daleko bogatiji i raznovrsniji svijet serijske hiper-produkcije koja već omogućava diversifikaciju, ukus, kritiku.

Sa bioskopom kod nas stvari stoje, na žalost, malo drugačije. Treba nam daleko više filmova da bi bilo šta osim pukog postojanja filma bilo tema. Jer kada imate svega par filmova u bioskopu od njih se očekuje previše, očekuje da kažu sve o nama i o čemu god da govore i kako god o tome govorili nužno ih prati komentar „pa majku mu, zar smo mi samo _____,“ „kakvu to sliku o sebi šaljemo“. Naravno da nismo „samo _____“, ali to je par filmova i par vizija koje niti pretenduju da budu više od onoga što jesu.

Naša potreba za slikom sebe je ta koja sa punim pravom traži sve to, a tu potrebu može da zadovolji samo filmografija, nikako jedan ili par filmova godišnje. Zato, dajte da budemo energetski stabilni, da ima još gasa, nebitno kakvog, pa da se koplja lome, da se filmovi takmiče za našu pažnju, umjesto da nam se dešava sramotna pojava da u dvadeset i prvom vijeku vidimo marketinške usklike poput „prvi srpski art horor“ ili „prvo srpsko ono, prvo srpsko ovo“, da ne proklamujemo niti svoju istorijsku miopiju i neznanje, niti zbunjenost duha - pored tolike količine gasa!