Tokom skupštinskih zasjedanja bitna su samo sljedeća pitanja: ko se s kime koliko puta posvađao, da li su poslanici dobili fiskalni račun ili jedu na ime kluba i koliko će neplaniranih pauza biti do one redovne koja traje od tri do pet.

O novinarima koji svu tu muku prate malo ko razmišlja. Portal MojaBanjaluka.info donosi priču o novinarskom danu u Narodnoj skupštini Republike Srpske.

Sve počinje kafom i „laganijim“ doručkom uoči „Aktuelnog časa“. Neke ekipe dođu i sat vremena ranije. Da natenane oćeife jutro, prije nego što krene mrtva skupštinska trka. Pojedu omlet, popiju domaću kafu (sve za tri marke!), a potom namještaju kamere pred govornicom u holu ili diktafone pored televizora u „press“ sobi.

Novinari Marko Šikuljak i Gorana Jakovljević

Malo je onih koji prate „Aktuelni čas“. Nekada su poslanička pitanja bila smislenija i „teža“, pa je i novinara u „sobi“ bilo više tokom ovog „ispitivanja“. Sada se pitanja svode na lokalne puteve, na korita nepoznatih rječica i tek se tu i tamo provuče poneko zanimljivo pitanje od kojeg kasnije može da se mijesi priča.

Aktuelni čas traje 60 minuta i samo poslanici koji se prvi prijave imaju priliku javno, dok traje televizijski prenos, da postave pitanje i da dobiju odgovor, a ostali moraju to da učine pisanim putem. Većina u skupštini je to shvatila prije nekoliko godina, te svojim poslanicima naredila da dođu sa pripremljenim, laganim pitanjima i da se prvi prijave za propitivanje u stilu „neki vam zamjeraju da ste predemokratični“. Tako da je „Aktuelni čas“ srozan na „najbrži prst“.

Novinarka Brankica Spasenić

Sa usvajanjem dnevnog reda, počinju i prve čarke. Novinari znaju kada će biti zanimljivo, pa dosadne rasprave provode u restoranu, uz palačinke ili lenju pitu ili na dužoj kafi sa poslanicima i funkcionerima koji špartaju gore-dolje po restoranu. Neko od njih za astalom montira prilog koji juče nije završio i svađa se sa slušalicama.

- Ne brin’te ništa, to se ja svađam sa računarom - objašnjava kolegica sa „strane“ televizije nakon što je njena dreka na slušalice postala preglasna.

U danu za glasanje svi se novinari stušte u „press“ sobu. Agencijski novinari utišavaju ostale, jer njihovo je da čuju sve - ko predlaže amandmane na zakone, koliko amandmani imaju članova i zašto su predloženi. Ako je glasanje u „pet deka“, svi se trude da što prije shvate ko nije glasao kako se očekivalo i svi gledaju gdje je i šta radi Nataša Radulović.

Nervoza se pojačava kako dani zasjedanja traju i čir je pred pucanjem u četvrtak ujutro. Glasanje je za nekoliko sati, ali niko više nema živaca za replike, krive navode i povrede poslovnika, pa padnu i malo teže riječi među kolegama.

Presovi se, po pravilu, održavaju prije skupštinske pauze. Tada su svi novinari tu, što će reći veliki tu je i broj diktafona, kamera i foto-aparata. Nakon pauze, poslije 17 časova, konferencije su rijetke i dešavaju se samo u izuzetnim slučajevima. Cigle i iz jednog i iz drugog bloka ipak se trude da sve što imaju kažu dok je većina novinara u skupštini.

Snimatelj Dejan Grujičić

Posebna frtutma se napravi kada u skupštinu dolazi Milorad Dodik. Tad se svi trkaju da naprave što bolji kadar ili što bolju fotku njegovog dolaska. Dodik rijetko odlazi u Klub poslanika. Ili ide direktno u salu ili u - restoran. Njegov astal je onaj u dnu restorana, s lijeve strane, do prozora. S njim je obavezno predsjednica RS Željka Cvijanović i ministra unutrašnjih poslova RS Dragan Lukač. Ponekad im se pridruži prvi „pravnik“ Srpske Anton Kasipović.

Ako je u restoranu SDS-ov Miladin Stanić, onda počne da varniči između njega i Dodika. Tada se sve utiša i novinari zapisuju ko je kome i šta rekao. „Portaldžije“ su najbrže, jer je njima vrijeme sve. Oni kucaju na telefon, direktno na portal ili u „viber“ grupu. Oni u takvim prilikama jedini i imaju šanse, jer je u restoran zabranjeno unositi kameru ili foro-aparat.

Novinar Boris Nogo

Novinare pozdravljaju rijetko, ali čini se da tako i treba. Prva među njima je Srebrenka Golić koja često sjedne i prebaci koju sa „sedmom silom“. Kaže šta je kuvala juče za danas i da li je stigla da ispegla veš. Ponekad stane i Kasipović, ali ne prije nego što se uvjeri da nikome ne treba njegova izjava.

Od novinara naročito bježi Lejla Rešić koja niti ih pozdravlja niti na njihova pitanja odgovara. Otkako je obukao premijersko odijelo, isto se ponaša i Radovan Višković koji je nekada imao vremena za svakog novinara i za svako pitanje, a sada nema ni sekunde. Od iste bolesti boluje i najozbiljniji policajac Srpske Dragan Lukač.

Snimatelji za drugim stolom dogovaraju basket (rjeđe) i pretresaju ISO standard na novim mobilnim telefonima. Koliko se može izoštriti, koliki je otvor blende, kakav je fokus - sve ono što „smrtnike“ nimalo ne zanima.

Foto-reporter Siniša Pašalić i snimatelj Igor Vranić

- Njega ti je, buraz, najbolje držati na „automatiku“. Nemaš ti to vremena sve podešavati. Poslušaj mene, ja kad ti kažem. Tako je najbolje. Sve je on već sam namjestio, ne trebaš ništa da diraš - kaže talentovani snimatelj, a potom novinaru koji se tu slučajno zadesio objašnjava „dubinu“ kadra.

U međuvremenu, poslanik opozicije dobija dvije opomene. Predsjednik parlamenta se nervira i novinari polako spremaju „alat“ i kreću prema holu.

- Da neće Vukana iznositi k’o i Ranku? - pita neko od novinara.

Vukana ne iznose i svi se vraćaju na početne pozicije.

Čeka se nekakav belaj, neka smislenija rasprava, ali ništa ne dolazi. Osim pasulja i kupus-salate, jer vrijeme je ručku. Pauze su sve češće i duže.

- Bože, hoćemo li ikada išta dočekati? - pita ona koja se svađa sa slušalicama. I potom nastavlja da montira.

Novinarke Snežana Mitrović i Ljiljana Smiljanić

Do kraja ostaju agencijski novinari, ma kada taj kraj bio. Ako je sjednica posebna ili se na redovnoj raspravlja o stvarima koje su od „vitalnog nacionalnog interesa“, onda i ostali novinari zanoće, ali po pravilu većina utekne nakon 15 časova.

Nastradaju samo oni koji moraju.

Goran Dakić