UPOZNAJTE PAVU ŽIVOTIĆ: Baka jača i od Čak Norisa

Beo­gra­đan­ka Pa­va Živo­tić živi pu­nim plu­ći­ma. Uvi­jek je ve­dra i po­zi­ti­vna. Zgi­bo­ve ra­di kao od ša­le, a dok vježba, ne ski­da osmi­jeh sa li­ca. Ni­šta ne bi bi­lo ču­dno ni ne­obi­čno, da Pa­va ne­ma 86 go­di­na. Već na prvi po­gled, ona odu­da­ra od svo­jih vršnja­ka. Dok oni, no­gu pred no­gu, še­ta­ju Ka­le­me­gda­nom ili odma­ra­ju na klu­pi­ci, ova su­per­ba­ka tri pu­ta se­dmi­čno odla­zi u te­re­ta­nu i sva­ko­dne­vno trči.

– Ka­da me lju­di vi­de u te­re­ta­ni, prvo usli­je­di šok, pa ne­vje­ri­ca, a za­tim do­bi­ju ne­vje­ro­va­tnu po­tre­bu da ra­de što vi­še – za­po­či­nje Pa­va.

Spor­tom se ba­vi od ma­lih no­gu, a sa 16 go­di­na je usvo­ji­la mu­drost svog tre­ne­ra džudoa iz Ja­pa­na: “Ka­da je te­ško i ka­da ti­je­lo po­pu­šta, ti on­da za­pni do kra­ja, ne­ma pre­da­je.”

– Kao ti­nejdžer­ka sam je za­pam­ti­la, ali tek u po­zni­jim go­di­na­ma sam shva­ti­la nje­no pra­vo zna­če­nje i pridržavam se ove de­vi­ze. Svih ovih go­di­na. Kod me­ne ne­ma odus­ta­ja­nja. Do za­dnjeg da­ha na­mje­ra­vam da se ba­vim spor­tom – priča ova su­per­ba­ka, za ko­ju u ša­li kažu da je ja­ča i od Čak No­ri­sa. U te­re­ta­ni bez po mu­ke ra­di trbuš­nja­ke, zgi­bo­ve, diže te­go­ve, ali i trči, ja­še ko­nje, vo­zi auto­mo­bil… Op­te­re­će­nje sa ko­jim ova ba­ka ra­di, od po 20 i 30 ki­lo­gra­ma, žene naj­češ­će iz­bje­ga­va­ju, a za nju to ni­je ni­šta.

Tre­ne­ri hva­le nje­nu kon­di­ci­ju i tvrde da bi mno­gi, zna­tno mla­đi od nje, tre­ba­lo da se pos­ti­de ka­da vi­de nje­nu če­li­čnu vo­lju i la­ko­ću ko­jom vježba.

– Sva­kog ju­tra se bu­dim u is­to vri­je­me, trčim Ka­le­me­gda­nom, a za­tim ula­zim u te­re­ta­nu i nas­tav­ljam da vježbam. Važna je ru­ti­na, a me­ni to pri­ja, ni­je mi te­ško. Sve je to stvar na­vi­ke, ako ne­što vo­li­te, on­da ima­te i vo­lje. Spe­ci­ja­li­tet su mi zgi­bo­vi, a dva pu­ta ne­dje­ljno idem na ja­ha­nje – go­vo­ri Pa­va.

Džudo je bio i os­tao nje­na naj­ve­ća lju­bav, a zna­ča­jan je i njen do­pri­nos razvoju ovo­ga spor­ta u žen­skoj ka­te­go­ri­ji u Srbi­ji. Oda­tle joj i ve­li­ka lju­bav pre­ma spor­tu, jer ka­ko kaže ne može da sje­di, po­tre­bno joj je da je stal­no u po­kre­tu. Po za­ni­ma­nju je di­plo­mi­ra­ni ma­te­ma­ti­čar i fi­zi­čar, a pen­zi­ju je ste­kla kao nau­čni ra­dnik.

Iako je oda­vno pen­zi­oner, ni­je se pre­pus­ti­la uživa­nju i izležavanju. Nje­na srča­nost, upor­nost i re­do­vnost u tre­nin­gu stav­lja­ju je u is­ti rang sa pro­fe­si­onal­nim spor­tis­ti­ma. Pava po­ti­če iz ugle­dne beo­grad­ske po­ro­di­ce.

– Moj de­da je bio Pa­vle De­nić. Ra­dio je u vla­di kra­lja Mi­la­na Obre­no­vi­ća. Ka­sni­je je nas­ta­vio po­li­ti­čku ka­ri­je­ru kao gra­do­na­čel­nik Beo­gra­da i am­ba­sa­dor. Da­li su mi ime po nje­mu. I otac je ra­dio kao po­li­ti­čar di­plo­ma­ta. Bio je Pa­ši­ćev se­kre­tar, za­tim se­kre­tar u kon­zu­la­ti­ma u Lon­do­nu i Pa­ri­zu i naj­zad, ge­ne­ral­ni kon­zul u Trstu i u Be­ču. Ka­da se okon­čao rat, zav­ši­la sam ško­lo­va­nje i ra­di­la na In­sti­tu­tu za eko­no­mi­ku in­dus­tri­je, a po­red to­ga sam bi­la i ma­gis­tar i asis­tent na Eko­nom­skom fa­kul­te­tu – za­vrša­va svo­ju na­da­hnju­ju­ću pri­ču ba­ka Pa­va.