Na lepom nedeljnom danu, porodica Miloša Vujića u Bistrici ispod planine Prosare, na putu između Gradiške i Kozarske Dubice, okupila se oko rakijskog kaznja.
To je za sve njih važan doživljaj, tradicija koje se ne odriču.
– I kada nam mraz i suša unište šljivike, rakiju pečemo od šljiva koju kupujemo kao što smo ove godine učinili – priča domaćin Miloš.
U ovom poslu pomažu mu njegova majka Stoja, supruga Mira, rođaka Nevenka Lajić, komšije Branko Lajić, Đuro Marić, Milena Marić, a na smenu, spontano njima se pridružuje uvek poneki prolaznik.
Svrati tako, proba kobajagi, potegne iz flaše ili čaše, onda malo rakije kašikom baci na vatru. Kada plamen bukne, rakidžija se trzne korak ili dva unazad, da mu vatra ne spali kapu ili obrve, pa po navici uzvikne, da ga svi čuju.
– Uh, dobra, oobra, nema bolje odavde do Dubice – nahvali tako rakiju onda put pod noge pa dalje, do nove prilike. Domaćin razume komšije i namernike.
– Tako je kada je kazan pored puta, a miris rakije se širi na daleko. Dobra je, svi smo zadovoljni okusom a primedbi, što je najavažnije nemaju ni moja majka Stoja, snaha Nevenka, žena Mira, a muškarcima, nije mnogo bitno kakva je rakija. Važno je da bure ne presušuje i da je uvek ima, ne valja kada se daske rasuše a obručevi sa bureta spadnu – priča domaćin Miloš Vujić koji je navikao da rakije u svome domaćinstvu ima cele godine.
– Brojna je porodica, mnogo se popije, ali i podeli. Litar rakije je lepa milošta koju svako prima pa i mi kada idemo u goste, nosimo, poklanjamo ali i dobijamo od drugih na poklon – pripoveda Miloš kojem u reč upada majka Stoja. Ona veli da je srećna zato što će i ove zime biti rakije.
– Kod nas u Bistrici nema veselja, ne mogu se gosti dočekati bez dobre rakije. Kada se rađa i umire, rakija se pije, u zdravlje, za sreću ali i za pokoj duše – veli baka Stoja koja je napunila osam životnih decenija ali ne posustaje pa ni rakiju ne odbija. Pričaju ovde da su svi nedavno bili veoma veseli, igrali i pevali, ni sami ne znaju koliko i dokle, zato što se baki Stoji rodio praunuk.
– Svi smo pili, to je bio rusvaj do zore… Najveselije bile su žene. Toliko smo popile da nismo znale kako je kojoj od nas ime. Eto, da mi nisu kazali drugi, ja bih se tek posle trežnjenja setila da mi je ime Nevenka – šaljivo svoje emocije opisuje Nevenka Lajić, Stojina snaha.
Nekako istovremeno teku priča i rakija, vatra gori, zveckaju ručke na kantama crvenkastog koma, svako radi što predoseća da mu je zadatak a smeh se razleže. Takav je običaj, navike kazandžija koje se ne menjaju od davnina, koliko koga pamćenje služi i još dalje u prošlost,u nedogled. Uz rakijski kazan, kao i sada, uvek se ispeče i pile othranjeno nego oko kuće, u živici ili njivo pokošenog sena a onda zapeva “oj rakijo, šljivovice ljuta, koliko me ti napoji puta…” ili “šljivovice, moja miljenice, od tebe mi porumeni lice.”
