STEFAN SIMONOVIĆ, STUDENT AVANTURISTA: Sreću čine male stvari

Da se bo­gat­stvo ne mje­ri nov­cem, ne­go mjes­ti­ma ko­je ste po­sje­ti­li i kul­tu­ra­ma ko­je ste upo­zna­li, naj­bo­lje pot­vrđu­je Ste­fan Si­mo­no­vić (26)

stu­dent ma­šin­stva iz Trste­ni­ka i avan­tu­ris­ta. Za ne­ko­li­ko go­di­na, obi­šao je In­di­ju, Mjan­mar, Kam­bodžu, Vi­je­tnam,Taj­land, Eti­opi­ju…

– Ugla­vnom pro­pu­tu­jem ze­mlju od ju­ga ka sje­ve­ru i zadržim se ko­li­ko mi mo­gu­ćnos­ti do­zvo­lja­va­ju. U je­dnom mjes­tu se zadržim dva do tri da­na – pri­ča ovaj mla­dić.

Ta pu­to­va­nja su ga, tvrdi, na­uči­la da ci­je­ni mno­go bi­tni­je stva­ri od onih ko­je da­naš­nji­ca na­me­će.

– Na­učio sam da čo­vjek može bi­ti sre­ćan, a da mu ni­je po­tre­bno ni­šta ma­te­ri­jal­no za to. Spa­vao sam na kro­vu u je­dnom Hin­du se­lu, kod po­ro­di­ce gdje njih pe­to­ro živi u je­dnoj so­bi i spa­va na je­dnom kre­ve­tu, a pri­tom su sre­ćni. Či­ni mi se da sre­ćni­je lju­de ni­sam upo­znao. Do­če­ka­li su me kao naj­ro­đe­ni­jeg – pri­sje­ća se Ste­fan.

Na pu­to­va­nji­ma je spa­vao po­red akti­vnog vul­ka­na, pri­sus­tvo­vao pred­bra­čnoj ce­re­mo­ni­ji afri­čkog ple­me­na, pro­veo mje­sec bez vo­de i stru­je, po­jeo škor­pi­ju. Nje­go­ve des­ti­na­ci­je su mjes­ta u ko­ji­ma se život zna­tno ra­zli­ku­je od živo­ta ko­ji živi ve­ći­na za­pa­dnja­ka.

– Naj­vi­še su me izne­na­di­li kre­mi­ra­nje pre­mi­nu­lih po­red ri­je­ke Gang u In­di­ji, ce­re­mo­ni­ja pres­ka­ka­nja bi­ko­va na ju­gu Eti­opi­je, gde se de­voj­ke nu­de ka­ko bi ih dru­gi mu­škar­ci ši­ba­li šta­po­vi­ma , po­ka­zu­ju­ći na taj na­čin da su hra­bre i spre­mne za brak – kaže Ste­fan.

Na pu­to­va­nja ugla­vnom ide sam, pu­tu­je lo­kal­nim pre­vo­zom, što čes­to može bi­ti ve­oma opa­sno.

– Tre­ba ima­ti hra­bros­ti da se sam za­pu­tiš u mjes­ta gdje vla­da­ju ne­ka dru­ga pra­vi­la i gdje je dru­ga­či­ja kul­tu­ra, gdje je nor­mal­no da sva­ko iz ple­me­na ima oružje i gdje život ni­šta ne zna­či, što je slu­čaj u Eti­opi­ji. Mjes­ta gdje vla­da ma­la­ri­ja i mno­ge dru­ge bo­les­ti – is­ti­če on.

Naj­ne­obi­čni­ja si­tu­aci­ja do­go­di­la mu se upra­vo u Eti­opi­ji.

– Ta­mo te sva­ko vu­če za ru­kav ka­ko bi ti bio vo­dič. Na­kon po­ku­ša­ja da igno­ri­šem je­dnog lo­kal­ca, obra­tio sam mu se na srpskom je­zi­ku, re­kav­ši mu “ne ra­zu­mi­jem”, na šta je po­no­vio i odje­dnom po­čeo, na mo­je za­pre­pa­šte­nje, da pri­ča na srpskom. Ispos­ta­vi­lo se da je ra­dio na hi­dro­cen­tra­li ko­ja je bi­la u vla­sniš­tvu na­še fir­me i ta­ko je i na­učio, a zna i da psu­je na na­šem je­zi­ku – pri­ča Ste­fan.

To­kom bo­rav­ka u Mjan­ma­ru, sa­znao je za­što žene no­se ve­li­ki broj ogrli­ca ko­je im de­for­mi­šu vrat ili za­što u Eti­opi­ji dje­voj­ke no­se plo­či­ce u do­njoj usni.

– Žene sa du­gim vra­tom spa­da­ju u ple­me Ka­jan. No­se ovu vrstu ogrli­ca za­to što je to stvar nji­ho­ve tra­di­ci­je i ulje­pša­va­nja. Vla­da Mjan­ma­ra je to za­bra­ni­la, jer sma­tra­ju da je to vid mu­če­nja, po­što ih ne mo­gu ni­ka­da ski­nu­ti. Dok dje­voj­ka sa plo­či­com u do­njoj usni, iz ple­me­na Mur­si, ko­je je ina­če na­ja­gre­si­vni­je ple­me u Eti­opi­ji, no­si plo­či­ce ka­ko ne bi pri­vla­či­la mu­škar­ce – is­ti­če on.

(narodne.net)