Vijekovima je Čajniče, zahvaljujući čudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice sa mladencem u desnoj ruci, koja nosi epitet Perivlepte (“Prekrasne”), nastale još u 14. vijeku, postalo čuveno i zavetno mesto. Mesto hodočašća za bolesne i zdrave, tužne i vesele, za mlade i bezbrižne.
U ovaj gradić, stiješnjen na 816 metara visine, između Cicelja i Čivči brda, u kojem dominira Crkva Uspenja Presvete Bogorodice, za Malu Gospojinu, broj “stanovnika” se utrostruči. Doći na red za poklonjenje ikoni čudotvorne Čajničke “Krasnice”, treba satima čekati u redu. I tako je uvijek.
– Običaj je održan, u crkvi i porti, a ima i promena, novina. Prije si po nošnji i odori znao ko je stigao sa Romanije, ko sa obala Drine, iz Hercegovine. Sada nam “gastarbajteri” žive u Srbiji, Crnoj Gori i širom Evrope, a i dalje. Nekada se ovde igralo u centru Čajniča po sedam kola, na svakoj raskrsnici po jedno uz pratnju harmonikaša i violinista, a sada je sve to zamenila “kamara” od 20 zvučnika, naslaganih jedan na drugog, uz ogromnu grmljavinu i urnebes u trajanju od dva-tri dana. Tu je i neizbežni ringišpil. Sve je veselo ovde u centru grada – kaže za “Novosti” Đoko Stanić, potpredsjednik Udruženja “Mi volimo Čajniče”.
Na poklonjenje Čajničkoj Krasnici i slavlju u Čajniču, među prvima su ovde doputovali profesori sa beogradskih fakulteta, Čajničanin Branislav Mašić i arhitekta Zoran Lazarević.
– Čajniče i ukupan ovaj ambijent oko proslave crkve Uspenja Presvete Bogorodice, za mene je od izuzetnog značaja. A i gostoprimstvo meštana je izuzetno – kaže Zoran.
Odgovore identične ovim dobili smo od Momira Gigovića iz Pljevalja, Boška Baranca iz Višegrada, prodavca šajkača, a violinist Milan Šekarić je prvi od muzikanata stigao u Čajniče.
Na utešnu molitvu, duhovno nadahnut, bezbrižno druženje i veselje, u Čajniče dolaze svi oni koji su bar jednom bili i svi drugi koji su čuli za ovaj živopisni gradić obrastao stoletnim jelama, smešten na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH.
