Porodica Beronja: Gradsku vrevu ”dali” za salaš

Ka­da su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na odlu­či­li da grad­sku vre­vu No­vog Sa­da za­mi­je­ne se­os­kom atmo­sfe­rom i za­po­čnu no­vi život u voj­vo­đan­skom se­lu Bez­dan, Blažen­ku i Go­ra­na Beronju svi su gle­da­li u ču­du.

– Odlu­či­li smo da na­pus­ti­mo, za po­ima­nje ve­ći­ne, odli­čne po­slo­ve i ode­mo da živi­mo se­os­kim živo­tom.

Ta­da nas ni­ko ni­je ra­zu­mio, a sa­da nam svi ra­do do­la­ze, čim ugra­be ma­lo slo­bo­dnog vre­me­na, da odmo­re – pri­ča Blažen­ka, po­ri­je­klom iz Lu­kav­ca, ko­ja je po za­ni­ma­nju di­plo­mi­ra­ni so­ci­olog.

U No­vom Sa­du ba­vi­la se mar­ke­tin­gom, dok je Go­ran ra­dio u knjižari.

Da­nas su vla­sni­ci Na­na­ni­nog sa­la­ša, na ko­jem uz­ga­ja­ju živo­ti­nje, ali se ba­ve i po­ljo­pri­vre­dom i vrtlar­stvom.

– Iako nas mno­gi po­sma­tra­ju kao ču­da­ke, na­ma je ne­obi­čno to što je dru­gi­ma obi­čno.

Sma­tra­mo da je pri­ro­dno da ideš iz nez­dra­vog u zdra­vo, a ne obrnu­to. Grad je nez­dra­va sre­di­na. Ali, lju­di­ma se sis­tem­ski go­vo­ri: Bježi u grad, ta­mo te če­ka si­gur­nost. To je pre­ci­je­njen kom­for – kaže Go­ran.

U Bez­da­nu žive okruženi pri­ro­dom i živo­ti­nja­ma, ko­ji­ma se obra­ća­ju u de­mi­nu­ti­vu, pa ta­ko ima­ju ko­ki­ce, kra­vi­cu i ko­zi­ce ko­je ima­ju svo­ja ime­na.

– Jo­jo se zo­ve ta­ko jer je, kad je bi­la ma­la, ska­ku­ta­la kao jo-jo lop­ti­ca. Da­da­nu smo krsti­li na­dim­kom mo­je ses­tre od tet­ke Da­de, ko­ju mno­go vo­lim. Umjes­to ro­đen­dan­skog po­klo­na, obe­ća­la sam joj da ću po njoj na­zva­ti prvu ko­zi­cu ko­ja se ta­da bu­de ro­di­la. Ne­go­do­va­la je, ali je po­sli­je shva­ti­la da nas one ipak hra­ne i da ih obožava­mo. Od ta­da stal­no pi­ta šta ra­di nje­no ku­mče – pri­ča Blažen­ka sa osmi­je­hom.

Pri­ča­ju da je život na se­lu pre­pun dir­lji­vih mo­me­na­ta, re­ci­mo, kad ja­re ili te­le sta­ju na no­ge,

i to su si­tu­aci­je ko­je ra­ni­je ni­su mo­gli da vi­de u gra­du.

– Jo­jo je bi­la ve­oma div­lja kad je do­šla kod nas i ni­kad ni­je vo­lje­la da se ma­zi. Me­đu­tim, ka­da smo, po­što se oja­ri­la, obri­sa­li

nje­no ja­ren­ce da bi ga po­do­ji­la, pri­šla mi je i izli­za­la ci­je­lo li­ce. Sva sam se na­ježila od sre­će. Pre­gršt di­vnih tre­nu­ta­ka

doživ­lja­va­mo ov­dje. Re­ci­mo, kad nam se ne us­ta­je iz kre­ve­ta, jer na­po­lju pa­da ki­ša, naj­ve­ća mo­ti­va­ci­ja su nji­ho­va ra­do­sna li­ca kad uđe­mo u šta­lu. Go­ran čak ima je­dnu ko­ku, ko­ja mu ka­da ga vi­di, sko­či u kri­lo i ma­zi se kao ku­če –

go­vo­ri Blažen­ka o ne­vje­ro­va­tnoj raz­mje­ni ener­gi­je.

Be­ro­nja­ma u se­zo­ni u po­sje­tu do­la­ze do­ma­ći i inos­tra­ni tu­ris­ti.

Osim zdra­vog se­os­kog vaz­du­ha, po­red ku­će ima­ju sto­go­diš­nji am­bar u ko­ji, na po­po­dne­vnu drem­ku, ra­do odla­ze broj­ni inos­tra­ni i do­ma­ći tur­sti, ko­ji re­do­vno do­la­ze na ovaj sa­laš.

Lju­bi­te­lji si­re­va vo­le nji­ho­ve sa ple­me­ni­tim pli­je­sni­ma, a u po­nu­di su mu­zi­čke i gas­tro­nom­ske ra­di­oni­ce. U av­gus­tu i sep­tem­bru, u vri­je­me pa­re­nja, u sa­la­šu se može ču­ti i ri­ka je­le­na.

Pre­se­lje­nje iz gra­da u se­lo obo­ma je otvo­ri­lo no­ve vi­di­ke i sa­zna­nja ne sa­mo o pri­ro­di, živo­ti­nja­ma i bi­ljka­ma,

već i o nji­ma sa­mi­ma. Ot­kri­li su svo­je no­ve po­ten­ci­ja­le i ta­len­te za ko­je ni­su zna­li da po­sje­du­ju.

– U sva­kom čo­vje­ku ču­či mno­go ta­le­na­ta i vje­šti­na ko­jih ni­je svjes­tan. U gra­du ih je te­ško ispo­lji­ti, jer se isu­vi­še brzo živi –

sa­gla­sni su sa­la­ša­ri ko­ji ima­ju i bio-ba­štu u ko­joj ga­je or­gan­sko vo­će i po­vrće.

Go­ran za­je­dno sa ku­mom Ne­na­dom ima bend i ta­ko pro­vo­di slo­bo­dno vri­je­me, dok Blažen­ka ra­do pro­vo­di odmor u

cvje­tnoj ba­šti.

– Lju­di me pi­ta­ju da li mi ba­šta stva­ra do­da­tni na­por. Fi­zi­čki rad sva­ka­ko is­crpi čo­vje­ka, po­go­to­vo nas ko­ji smo

ra­di­li kan­ce­la­rij­ske po­slo­ve, ali cvi­je­će mi je, kad za­vršim sa po­vrćem u ba­šti, pra­vi odmor – is­kre­na je Blažen­ka.

(narodne.net)