Va­ga iz do­ba Osman­lij­skog car­stva, bu­ren­ce iz 1902. go­di­ne, sin­ge­ri­ce, pe­tro­lej­ke i sa­blje, sa­mo su ma­li dio bo­ga­te ko­le­kci­je sta­ri­na Tre­bi­njca Trif­ka La­ki­ća, a kra­se ku­ću ovog Her­ce­gov­ca, ko­ja li­či na pra­vi mu­zej.

– Ko­le­kci­onar­stvo je pos­ta­lo sa­svim slu­čaj­no moj ho­bi pri­je sko­ro dvi­je de­ce­ni­je, ka­da sam po­čeo da pri­ku­pljam stva­ri iz sta­re ro­dne ku­će u se­lu Ve­li­ča­ni u Po­po­vom po­lju. Ka­ko je vri­je­me odmi­ca­lo, sve vi­še sam se za­lju­blji­vao u sa­ku­plja­nje sta­ri­na i po­čeo da tra­gam za nji­ma i po dru­gim se­li­ma, ši­rom tre­binj­ske op­šti­ne – pri­ča La­kić.

Ne zna­ju sa­mo Her­ce­gov­ci za Trif­ka. Glas o nje­mu sti­gao je i do po­zna­tih, po­put glum­ca Lju­bi­še Sa­mardžića, ko­ji je je­dnom pri­li­kom na­vra­tio u La­ki­će­vo do­ma­ćin­stvo, da po­gle­da taj ne­obi­čni “ku­ćni mu­zej”.

– Ni­je sa­mo Lju­bi­ša bio ov­dje, mo­je sta­ri­ne su i ekra­ni­zo­va­ne. Naš po­zna­ti režiser Emir Kus­tu­ri­ca uzeo je ne­ke pre­dme­te ko­ji su mu do­bro do­šli kao re­kvi­zi­ti za sni­ma­nje fil­ma “Na mli­je­čnom pu­tu” – po­no­sno go­vo­ri Trif­ko.

Me­đu Trif­ko­vim sta­ri­na­ma mo­gu se pro­na­ći go­to­vo svi oni pre­dme­ti bez ko­jih život je­dnog Her­ce­gov­ca ne­ka­da ni­je bio mo­guć. Žrvanj za ku­ku­ruz, stap za ma­slo i mla­ća­ni­cu, srpo­vi, pe­tro­lej­ke, sin­ge­ri­ce, drve­ni plu­go­vi, ka­ce i bu­ri­la, sa­blje s po­čet­ka pro­šlog vi­je­ka, kan­ta­ri…

Iako ni­je u zva­ni­čnoj tu­ris­ti­čkoj po­nu­di gra­da, Trif­ko­va ko­le­kci­ja odu­šev­lja­va broj­ne tu­ris­te, ko­ji čes­to na­vra­te da je po­gle­da­ju.

Ovaj Tre­bi­njac po­sje­du­je vi­še od 400 ek­spo­na­ta. Ve­ći­nu pre­dme­ta sa­ku­pio je sam, a ne­ke je do­bio na po­klon od pri­ja­te­lja. Na ovaj na­čin, kaže on, nas­to­ji da her­ce­go­va­čku tra­di­ci­ju i se­lo sa­ču­va od za­bo­ra­va, te da mla­de na­ra­šta­je upo­zna s pre­dme­ti­ma bez ko­jih se ne­ka­da ni­je mo­glo ži­vje­ti. Ka­da ih je pro­na­šao, ve­ći­na pre­dme­ta, pri­ča Trif­ko, bi­la je u lo­šem sta­nju, pa ih je mo­rao res­ta­uri­ra­ti, što je za­hti­je­va­lo i nov­ča­na ula­ga­nja. Sa­mo far­ba­nje sta­rog kre­den­ca ko­šta­lo ga je 40 ma­ra­ka. Na­kon što ih očis­ti, Trif­ko pre­dme­te pre­maže za­gri­ja­nim la­ne­nim uljem ka­ko bi ih za­šti­tio od da­ljeg pro­pa­da­nja.

– Ve­ći­na mla­dih ne zna za šta su ovi pre­dme­ti služili, a ko god ov­dje do­đe može da vi­di ka­ko i u če­mu se ne­kad no­si­la vo­da, ka­ko se obra­đi­va­la ze­mlja, ka­ko se pre­la vu­na, iz če­ga se je­lo – objaš­nja­va.

Iako je bi­lo po­nu­da, ove sta­ri­ne, kaže Trif­ko, ni­po­što ne bi pro­dao.

– Možda će ne­ko dru­gi su­tra htje­ti da ih pro­da, ali ja to ne želim. Os­ta­vi­ću ko­le­kci­ju bu­du­ćim na­ra­šta­ji­ma u na­slje­đe – kaže Trif­ko. Po­je­di­ni pre­dme­ti po­ti­ču s po­čet­ka 20. vi­je­ka, a ima i onih ko­ji su sta­ri ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na. Me­đu naj­sta­ri­ji­ma su sta­ra va­ga ko­ja još uvi­jek bes­prije­kor­no fun­kci­oni­še i bu­ren­ce iz 1902. go­di­ne, ko­ji su uje­dno i nje­go­vi omi­lje­ni pre­dme­ti.

– Bu­ren­ce na se­bi ima obi­lježenu go­di­nu ka­da je na­prav­lje­no, a ov­dje vje­ro­va­tno ima i dru­gih pre­dme­ta ko­ji su sta­ri­ji. Na pri­mjer, va­ga iz vre­me­na Tur­ske, ko­ja na je­dnoj stra­ni mje­ri osam ki­lo­gra­ma, a na dru­goj do 50 – pri­ča naš sa­go­vor­nik.

Iako nje­go­ve sta­ri­ne još ni­su zva­ni­čno u tu­ris­ti­čkoj po­nu­di gra­da, svi oni ko­ji žele da ra­zle­da­ju ove in­te­re­san­tne her­ce­go­va­čke pre­dme­te, uvi­jek su, kaže, do­bro­do­šli u nje­go­vu po­ro­di­čnu ku­ću u tre­binj­skom na­se­lju Za­sad, gdje će im ra­do pred­sta­vi­ti svo­ju ori­gi­nal­nu ko­le­kci­ju.