Upo­zna­li smo se pre­ko druš­tve­nih mreža, sa­svim slu­čaj­no. Po­ru­ka po po­ru­ka, lajk po lajk… Kroz sva­ku tip­ku osje­tio sam emo­ci­je. Ni­sam imao fond ri­je­či da is­kažem osje­ća­nja na nje­nom, rus­kom je­zi­ku, ko­ji sam učio u ško­li. Me­đu­tim, po­nu­di­la se da mi bu­de uči­te­lji­ca. I kre­nu­lo je. Ja te­bja lju­blju, pa da­lje… Ova­ko o svo­joj “Fej­sbuk” ve­zi sa Rus­ki­njom La­ri­som Di­mi­tri­je­vnom, ko­ja je kru­ni­sa­na bra­kom, pri­ča če­trde­se­tče­tvo­ro­go­diš­nji Emil Ba­kaj iz Pri­je­do­ra.

– Pre­ko Skaj­pa smo shva­ti­li da smo je­dno za dru­go. Poželje­li smo da se vi­di­mo, da tes­ti­ra­mo osje­ća­je, ste­če­ne pu­tem druš­tve­nih mreža. Ni­je bi­lo la­ko os­ta­vi­ti po­ro­di­cu, naj­mi­li­je, pri­ja­te­lje, po­sao i oti­ći u ne­po­zna­to. Ali, ta­ko sam odlu­čio. Kud pu­klo da pu­klo – kaže Emil. Nje­go­vi po­zna­ni­ci ni­su bla­go­na­klo­no gle­da­li na nje­go­vu odlu­ku.

– Emi­le, ti si lud. Ko zna ka­kvoj ženi ideš. Ako ti nije uspio brak u ko­me si ti bio mla­doženja, ka­ko ćeš sa­ču­va­ti brak u ko­jem ćeš bi­ti mla­da – pod­smi­ja­va­le su se ko­mši­je. I ni­su ga po­ko­le­ba­li. Da­nas sre­ćno živi u Vo­ro­nježu sa dvi­je go­di­ne mla­đom su­pru­gom. Ni­je se po­ka­jao.

– Po­sli­je kra­ha prvog bra­ka, tra­gao sam za svo­jom sre­ćom.  Tražio mir i no­vu lju­bav. Eto, pro­na­šao sam je u da­le­koj Ru­si­ji, u Vo­ro­nježu – go­vo­ri sre­ćni mla­doženja. La­ri­si­na po­ro­di­ca ga je li­je­po pri­hva­ti­la. Sva­ko­ga da­na uči ne­što no­vo o Ru­si­ji, ali i nji­ma pre­no­si obi­ča­je i tra­di­ci­ju ko­ju je po­nio iz ro­dnog Pri­je­do­ra.

– Čes­to ku­vam. Sar­me i bu­rek su im se odmah do­pa­li, dok ih će­va­pi ni­su po­se­bno odu­še­vi­li. Me­ne su na­uči­li, čim sam do­šao, da na­pra­vim tra­di­ci­onal­ni bor­šč – sa osmi­je­hom pri­ča Emil. Tre­nu­tno ni­je za­po­slen, kaže, tre­ba da pro­đe odre­đe­no vri­je­me da do­bi­je sve po­tre­bne do­ku­men­te. Da ra­di “na crno” ne želi, da ne bi imao pro­ble­me sa rus­kim vlas­ti­ma, jer tu na­mje­ra­va da os­ta­ne. Vri­je­me ko­ris­ti za upo­zna­va­nje Ru­si­je.

– Ru­si ima­ju dru­ga­či­je obi­ča­je. Ka­da idu ne­ko­me u gos­te, sva­kom čla­nu do­ma­ćin­stva no­se po­klo­ne. Ka­da sam to sa­znao, re­kao sam im da je taj obi­čaj kod nas odro­dio po­ro­di­ce, jer ni­su svi u mo­gu­ćnos­ti da iz­dva­ja­ju no­vac za po­klo­ne ka­da god kre­nu ne­ko­me u gos­te. Ja­či su od nas, pa još ne ra­zmiš­lja­ju o to­me da ga pro­mi­je­ne – kaže Emil i do­da­je da je i da­lje odu­šev­ljen ovom ze­mljom. Pu­ti­nov uti­caj, kaže, sve­pri­su­tan je u sva­koj sfe­ri.

– Ov­dje su lju­di ja­ko te­ško ži­vje­li. Ni da­nas ni­je ide­al­no, ali ot­kad je Pu­tin na vlas­ti, svi kažu, mno­go je bo­lje. Ru­si ga ve­oma ci­je­ne, ni­je to stra­ho­po­što­va­nje ka­ko ne­ki pred­stav­lja­ju, već ga vo­le kao čo­vje­ka ko­ji je po­di­gao Ru­si­ju na no­ge. Na­rod še­ta u ma­ji­ca­ma sa fo­to­gra­fi­ja­ma Pu­ti­na, u ka­fi­ći­ma se ka­fa pi­je iz šo­lji­ca sa nje­go­vim li­kom. Ne za­to što im je ne­ko re­kao da to ura­de, već iz po­što­va­nja. I ja je no­sim – ne kri­je Ba­kaj. Iako mu ne­dos­ta­je raz­go­vor na srpskom je­zi­ku, Emil ve­li da ne osje­ća nos­tal­gi­ju i ne­ma želju da se vra­ti u Pri­je­dor, jer je u Vo­ro­nježu pro­na­šao lju­bav svog živo­ta.

– Je­di­no bih mo­gao po­štom po­sla­ti glas za DNS Mar­ka Pa­vi­ća. Mno­go li­je­pih stva­ri de­ša­va se u Pri­je­do­ru i znam da se sa njima na vlas­ti živi bo­lje – po­ru­ču­je Emil.