Uz tamburaše i pesmom “Tiho noći moje zlato spava” ispraćen je na večni počinak Stefan Simić iz Mola, koji je izvršio samoubistvo u osamnaestoj godini. Oduzeo je sebi život jer više nije mogao da podnese život u nemaštini. Bez struje, u trošnoj kući, Stefan je živeo svih osamnaest godina.
Radio je Stefan šta je stizao, kao i njegova majka. Ali, ako i ima potrebe za nadničarem, nema danas više tog bačkog paora koji bi mogao i da ga plati. Osiromašila nam sela, osiromašili gradovi, osiromašili ljudi. Kako materijalno tako i duhovno. Nismo više, onaj narod što smo nekad bili. Čini mi se, kada slušam priče o našoj istoriji, da smo nekada bili toliko jaki, u volji, da smo mogli da pomeramo i zemlju i nebo. Da smo mi upravljali sudbinom, a ne ona nama.
Možda je to i istina, pa nam se sada sudbina sveti kad nam je volja oslabila. A kud ćeš sudbino više, nego što si udarila po leđima malog Stefana?
Otišao je tiho do reke Tise, baš i kako je živeo i u šumarku, na topoli, ostavio sav jad tih svojih osamnaest leta i svu nadu da će veći deo svog predstojećeg života provesti dostojanstveno.
Ne zna se čija uloga u životu sirotog dečaka je pogubnija i sramnija, države, društva ili crkve. Pitanje na mestu je, da li će nakon strašnog kraja ovog kratkog života, bilo koga peći savest?
Za sve godine, Stefan nije dobio nikakvu pomoć od države, a promenile su se vlade i vlade od kako se rodio. Od SPS-SRS, preko DOS-a, DSS, DS, SNS-SPS. Niko nije imao sluha da pomogne dečaku, i makar struju da mu uvedu, ako ništa drugo.
Za sve godine, Stefan nije dobio nikakvu pomoć od Srpske pravoslavne crkve, iako je njegov otac pred smrt sve što je imao ostavio baš crkvi. Koja je oberučke prihvatila velikodušan poklon i iselila tada pre petnaest godina malog dečaka, i majku sa imanja.
Živeli su, bolje reći životarili su, kako su znali i umeli.
Prošle godine, dečak je morao da napusti treći razred ugostiteljske škole, jer nije imao čime da plaća mesečnu kartu za autobus – od svog sela do Bečeja i nazad. Kad je majka kod predsednika opštine išla da moli za stipendiju, kako bi njen sin nastavio školovanje, išla je i molila uzalud. Ni on nije imao sluha, kao ni centar za socijalni rad.
Breme teškog života, bilo je suviše teško za Stefana. Nije mogao da nastavi da ga nosi dalje, kroz život, u mraku. Obesio se, o granu jedne topole, tik pored Tise.
Stefan će jednog dana biti spomenik o vremenu kada su se deca u Srbiji, samoubijila zbog gladi i nemaštine. NJegov spomenik neće biti od metala ili kamena, nećemo ga ni opevati u pesmama. Živeće i setićemo ga se, svake godine u proleće kada Tisa procveta, dok se iz nje budu rađali rojevi cveća, mislićemo na njega tada i reći da su tii cvetovi njegov spomenik, i spomenik hrabrosti, što nam je stavio do znanja, gde je mesto mladosti u Srbiji danas. Koje su joj namenile, njene institucije najvišeg ugleda: Vlada i Crkva.
Tiho, noći, moje zlato spava,
bledi mesec nebom obasjava.
Tiho pojte maleni slavuji,
da se moje zlato ne probudi.
Sramota je kuda ide ovaj svet- upozorava nas tiski cvet.
Laka ti zemlja Stefane.
PIŠE: IVAN KADIĆ, NEDELJNIK
