Ivana Zekić ”kapetan” na mašini za obradu drveta

Lju­bav pre­ma obra­di drve­ta pro­bu­di­la se još u naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu, pa sam gle­da­ju­ći oca,

stva­ra­la ra­zne pre­dme­te od drve­ta, od ko­jih su mi naj­draži pu­ška i klac­ka­li­ca u dvo­ri­štu na­še po­ro­di­čne ku­će, ko­ji i da­nas mi­ri­šu na bra­to­vo i mo­je sre­ćno dje­tinj­stvo.

Ovo su ri­je­či dva­de­set­se­dmo­go­diš­nje Iva­ne Ze­kić iz Vla­se­ni­ce ko­ja je ota­da pa do da­nas pos­ta­la ra­vno­pra­vni član u oče­voj ra­di­oni­ci, a u po­slu ko­jim se ba­vi vi­di svo­ju bu­du­ćnost. Kaže da odli­čno ba­ra­ta te­škim ma­ši­na­ma i pi­la­ma.

U da­naš­nje vri­je­me ni­je ri­jet­kost da se žene ba­ve “mu­škim po­slo­vi­ma”. I ovaj, Iva­nin, ubra­ja se me­đu ta­kve. Sva­ko­dne­vno je okružena te­škim i opa­snim ma­ši­na­ma, pi­lje­vi­nom i pra­ši­nom, ali tvrdi, naj­lje­pše se osje­ća u ra­dnom okruženju.

– Iako je Vla­se­ni­ca ma­la sre­di­na, za­ču­do, ni­ko do sa­da ni­je us­tu­knuo pre­da mnom ka­da ču­je da ću ja na­pra­vi­ti ne­ki ko­mad na­mje­šta­ja. Do­du­še, de­ša­va­lo se da su po­je­di­ni kli­jen­ti bi­li su­mnji­ča­vi ka­da su do­šli po go­tov proi­zvod. Ni­su vje­ro­va­li da je mo­jih ru­ku dje­lo – pri­ča Iva­na.

Ka­da ne obra­đu­je drvo, Iva­na se ba­vi ek­stre­mnim spor­to­vi­ma.

– Ja sam za­vi­snik od adre­na­li­na. Zi­mi naj­ra­di­je stav­ljam bri­le i obu­vam pan­ce­ri­ce, jer mi je ski­ja­nje omi­lje­ni sport.

Iz­bje­ga­vam kla­si­čne sta­ze, ra­di­je idem na one opa­sni­je. A on­da, čim ma­lo ugri­je, sje­dam na bi­cikl i vo­zim se po šu­ma­ma i ne­is­traženim sta­za­ma, ov­dje u oko­li­ni. Vo­lim iza­zo­ve, a osim to­ga, bo­ra­vak u pri­ro­di me naj­bo­lje opu­šta –

kaže ova sim­pa­ti­čna dje­voj­ka.

Od ne­da­vno, u svo­joj ra­di­oni­ci, Iva­na i otac na na­mje­šta­ju re­zba­re mo­ti­ve po želji ku­pa­ca, a sva­ki ko­mad nas­tao u nji­ho­voj fa­bri­ci je uni­ka­tan.

– Mno­gi mi­sle da smo mi mi­li­one­ri ko­li­ko ra­di­mo. Kažu, pres­kup nam na­mje­štaj, a uvi­jek ima­mo pu­no kli­je­na­ta. Ali, su­šti­na je u to­me da ci­je­nu di­kti­ra ma­te­ri­jal, a mi pra­vi­mo na­mje­štaj is­klju­či­vo od pu­nog drve­ta – objaš­nja­va Iva­na.

Za po­sao ko­jim se ba­vi, kaže da je se­zon­ski.

– Ima­te pe­ri­od u go­di­ni ka­da se ra­di od ju­tra do mra­ka, pa i vi­še. Ali, na­kon to­ga nas­tu­pa mir­ni­ji pe­ri­od

i ta­da ubi­re­mo plo­do­ve na­šeg ra­da – ve­li ona.

Kaže, na­mje­štaj nas­ta­je u pri­ja­tnoj i ve­droj atmo­sfe­ri, a ne­ri­jet­ko i za­pje­va­ju. Ne­ka­da sa­mi, a ne­ka­da uz mu­zi­ku sa ra­di­ja.

– Dok drve­tu da­je­mo no­vi život, iz ra­di­oni­ce se čes­to ču­ju pje­sme To­me Zdrav­ko­vi­ća, Džeja, Je­le­ne Kar­le­uše, iako pri­va­tno vo­lim ne­ku dru­gu vrstu mu­zi­ke. Ali, ne bježim ja ni od na­ro­dnja­ka – kaže Iva­na.

To­kom du­go­go­diš­njeg is­kus­tva, do­sje­ti­la se ka­ko da is­ko­ris­ti ko­ma­de ko­ji os­ta­nu kao vi­šak na­kon pro­ce­sa izra­de na­mje­šta­ja – proi­zvo­di igra­čke i na­mje­štaj za dje­cu i na taj na­čin ko­ris­ti one ko­ma­de ko­ji su ra­ni­je ba­ca­ni kao ne­upo­tre­blji­vi. Ta­ko sa­da ima­ju do­da­tnu za­ra­du.

Ka­ko kaže, ne­ma na­mje­ru da, kao mno­gi mla­di iz re­gi­ona, na­pus­ti ze­mlju i ode

u “bi­je­li svi­jet” u po­tra­gu za bo­ljom bu­du­ćnos­ti, dok god ov­dje ima mo­gu­ćnost da do­bro za­ra­đu­je i pro­fe­si­onal­no se ra­zvi­ja. (narodne.net)