I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
sumornog čela mračnim borama,
o vekovečnosti priča dalekoj,
pokazujući nemom mimikom
obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi,
te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj,
kô piramida što se iz praha diže u nebo,
kostiju kršnih to je gomila
što su u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali,
lepeći krvlju srca rođenog
mišica svojih kosti slomljene,
— da unucima spreme busiju,
oklen će nekad smelo preziruć
dušmana čekat čete grabljive.
I samo dotle, do tog kamena,
do tog bedema,
nogom ćeš stupit možda, poganom.
Drzneš li dalje? . . .Čućeš gromove
kako tišinu zemlje slobodne
sa grmljavinom strašnom kidaju;
Razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme ćelavo
u zanosnome strahu lupati . . .
Al’ jedan izraz, jednu misao,
čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
“Otadžbina je ovo Srbina!” . . .
Đura Jakšić
