Marija, Tijana, Ivana, a među njima Katarina i Anđelina. Dve tinejdžerke, jedna devojčica i dve tek izašle iz pelena, gotovo bebe. Samo tri godine, mada ni sedam, 12, 14 nije puno.
Divna imena, po dva bi već trebalo da se zovu dva zakona kojima bi se štitila deca, i devojčice i dečaci, od zlostavljanja, silovanja i ubistava.
One nisu bile zaštićene, ni one koje su najbliži voleli i čuvali, ni one koje su imale manje brige i pažnje bližnjih. Poslednja među njima je Anđelina.
Tri godine, a toliko bola.
Nije ovo prozivka roditelja, nije ni spočitavanje režimu, a i kako bi bilo; svuda na svetu ima psihopata, iracionalnih silovatelja i ubica; teško je tome stati nakraj. Možda još teže prepoznati pre vrenja.
Svuda na svetu, pa i u Srbiji, policija i socijalne službe nisu uvek, pa čak i najčešće nisu u prilici, mogućnosti i stanju da prepoznaju i spreče zločin. Iako im je to posao. Malo ih je, zaduženi su za one već evidentirane i nemaju ama baš ni zericu vremena da se bave neproverenim pričama. A glasine su naša svakodnevica i sudbina. Pa, pošteno, valjda nema mesta na svetu, posebno malog poput nekog zaječarskog sela, gde će komšije prijaviti komšiju zbog sumnjivog ponašanja. Za među, svinju, šljivu hoće, ali ako taj drugi neko iza plota tuče ženu i decu, vreba mlade komšinice i komšije – nikako.
Neće prijaviti ni kada je to ponašanje mnogo manje od sumnjivog – kako će dokazati, prvo je pitanje. Drugo, podrazumeva se, šta će komšije reći, svaka kuća ima svoju muku, sve su to njihova posla i stvari… Isto je, da nema zabune, u gradu; u malom se komšije na isti način poznaju i kriju, u velikom se i ne poznaju.
I onda se desi zlo, nepojmljivo.
Te devojčice i devojčurci, neke tek izašle iz bebećeg uzrasta, nisu dobile priliku da postanu prvo devojke, pa mlade žene, pa žene. Majke, ujne, tetke, bake. Bankarke, glumice, molerke, seljanke, domaćice, svejedno; samo da vode svoj život.
Nakon svega one su samo pozicija u stravičnoj statistici zlostavljanja, silovanja i ubijanja dece.
Po pravilu koje nije mimo sveta ni ovde, decu najčešće zlostavljaju najbliži, roditelji, braća, ujaci, stričevi, dede, majke, tetke…. Onda su tu kumovi, porodični prijatelji, dobre komšije, verske vođe. I komšinice. Učitelji, treneri, vaspitačice… Najčešće su zlostavljači muškarci, mada ima i žena, a žrtve su uglavnom devojčice, mada ima i dečaka. Zlo ne bira metu, bitno je da nije u stanju da se suprotstavi. I da to prijavi.
Prošle godine objavljena studija beogradskog Incest trauma centra pokazuje da su u svakom školskom odeljenju u Srbiji – a Srbija je prosek ovog dela svetskog šara – među decom između 10 i 18 godina četvoro doživela neki vid seksualnog nasilja i još četvoro poznaju nekoga kome se to dogodilo (ili su, što je prilično realno, svoje iskustvo prebacili u tuđe dvorište). U vreme istraživanja iz svakog odeljenja dvoje dece je bilo izloženo seksualnom nasilju. A odeljenja imaju oko 30 učenika/ca, pa svako može da sabere.
U Srbiji ima oko 550.000 učenika/ca u osnovnim školama. I još oko 200.000 u vrtićima. Plus srednje škole.
Drugi ili možda prvi nalaz istraživanja kaže da u polovini slučajeva odrasli nisu preduzeli ništa, a tek je u sedam odsto slučajeva nasilje prijavljeno policiji. Mlađa deca se poveravaju najbližim srodnicima, nešto starija najboljim prijateljima. Svako treće je zlostavljano u kući, svako peto preko interneta (verbalno i/ili potom uživo).
Lepeza zločina nad decom je široka, od lascivnog fotografisanja u porodičnom krugu, “milovanja” tamo gde to nije uobičajeno, do brutalnih, neretko trajnih seksualnih iživljavanja. Podaci su više nego zabrinjavajući ako se zna da je u ovom u svakom pogledu osetljivom anketiranju učestvovalo 2.053 dece iz 97 škola i 532 roditelja.
Ali bilo pa prošlo! Tijana i Ivana su prošle godine digle ne samo Srbiju, nego region na noge. Pre toga su se svi zgražavali nad sudbinama Marije i Katarine. Sada Anđeline. U enciklopediji javnih smrti nema dečaka, što ne znači da i oni nisu žrtve, naprotiv. Omer je, kažu poznavaoci, sedam devojčica – tri dečaka. Među seksualno zlostavljanima.
Na suprotnoj strani su ubice; kad ih uhvate, odmah kao u slučaju male Anđeline ili posle potrage kao kod Tijane i Ivane, krene odijum na njih. Gnev pravednika. Dabome, svaku su osudu zaslužili, nema spora. Ali, da li se savest društva i svakog od nas ponaosob pere time što ćemo reći “monstrum”, “zlikovac”, “smrtna kazna”? Može li naknadna pamet pomoći drugoj deci? Može li naknadna pamet pomoći našoj deci? Hoće li 40 godina zatvora silovatelju i ubici male Katarine i približno tolika njenoj majci (koja je pomagala pri silovanjima) zaista nešto promeniti ako mi sami ne štitimo decu?
I sebe same, jer takvo zlo se nikada ne završava samo smrću žrtve i kaznom zločincu (kad je pronađen i osuđen) – zločin nad decom zauvek razara tkivo od kog smo sastavljeni, svako pojedinačno, razara porodice, komšiluk, škole…
Anđelinu je silovao i ubio komšija, čovek koji se tokom njenog kratkog života često družio s njom. Niko se nije protivio iako taj mladi čovek iza sebe ima biografiju koja ne uliva poverenje. Svi su to znali. Kao što su svi znali da je Siniša Zlatić, o kome smo pisali u prošlom broju, višestruki ubica iz Žitišta, prek, nasilan, bolesno ljubomoran i da ima opasno oružje.
Znali su ljudi, a znale su i službe.
Pa opet, za samo dve sedmica nekoliko stravičnih zločina. I velika povika, onaj gnev pravednika, najnoviji je smrtna(e) kazna(e) za monstruma(e). Smrću u prisustvu vlasti, kako to lucidno kaže Ivan Čolović, ubićemo valjda i sopstvenu savest. Do sledeće prilike.
Anđelina, nemoj da nam oprostiš!
