”Dokle god mene i Aristotela mogu nadglasati tri čobana, ja sam protiv demokratije”
– Platon
Sjećate li se reklame za losion za sunčanje marke ”Koperton”? Preplanula curica, kučence, i gola guza? Efektna i simpatična,prodala je milione bočica losiona, a da se niko nije zgrozio zbog zloupotrebe djeteta, a kamo li pomislio na pedofiliju i lascivne konotacije ove poruke. Nevinija vremena, šta li… Ili nedostatak demokratije? Curica je odavno porasla, i postala majka Čarlijeve anđelice, koja polugola na svjetskim modnim pistama reklamira sve osim,kako bi moja baba rekla, unutrašnjeg veša.
S geometrijskom progresijom rasta goluždravih ženskih, a bogme i muških atributa u reklamnim kampanjama, otupio je i naš osjećaj za normalno. Nadal reklamira gaće, Sofija u osamdesetim pozira za Pirelijev kalendar, Madona odavno orgazmira na sceni. Šta ko ima, tako i prodaje. U jednoj od najvažnijih vrsta kampanje, onoj političkoj, ugledni zapadni biznismeni i očevi porodica ne biraju sredstva. Zablenute mase gutaju slike predsedničkih i senatorskih kandidata u svim mogućim situacijama koje impresioniraju malog, običnog birača. Na konja? Ma kakvog konja, na kamilu, na slona, samo da bude što upečatljivije… Za koga glasaš? Za onog na konju! Eeee, moj se na slona popeo! Demokratski princip je da se svako može kandidovati. I poslati pozitivnu poruku biračima, da bi mu oni poslali svoj glas.Zato stručnjaci svih profila, debelo plaćeni, marljivo rade da bi kandidat poslao što bolju poruku. Najbolje su, naravno, one koje udaraju u tanke žice. A one najtanje kod svih nas su vezane za eros ili ( i ) tanatos. U prevodu, u se, na se , i poda se, ili, u drugom slučaju, za našu zlatnu dječicu, naslednike, produžetke vrste i nas samih. Djeca se koriste u svim mogućim kampanjama, pa i u onim političkim.
Naravno da ćete kupiti marmeladu od šipka ako je slatko kusa zamazani plavooki klinac koji poručuje : mmmmmmm, njam,njam! Podrazumijeva se da će djed dići kredit, jer tako preporučuje reklama uz diktat: za njih ništa nije skupo! Formula je jasna: ili sisata starleta, ili mališan krupnih okica, i prodaja ide k’o luda. U politici, naravski, poene kupi onaj ko oko sebe okupi jato vesele dječice i poruči: za njih mi ništa nije teško, samo mi dajte svoj glas, i ima da presvisnem od posla da im stvorim bajku od života. Neko je manje, neko više iskren, a narod uglavnom budalast. I uglavnom posvađan. Jer, sljedbenici jednih gade se poteza onih drugih, hvataju se za vratove i polijevaju sonom kiselinom. U oči. Dok kreatori kampanje mudro ukazuju na gadosti i užase koje je suprotna strana počinila, birači skaču na noge, spremni da se spale kao Jan Palah usred Praga. Nema veze ako je ta druga strana možda uradila nešto konkretno i upotrebljivo,njihov kandidat je rekao FUJ, i to je FUJ. Pavlovljev refleks ili ne, tako kod nas, ali i u svijetu, izgleda primjena demokratije na terenu… Jel’ treba da ponovim da mi se gadi zloupotreba djece? I zloupotreba majki, i očeva. I živih, i mrtvih. Ono, kad ih namagarčite, i napravite od njih kamile i slonove.
Za jahanje i štošta drugo. Kada ih iznevjerite, ucijenite i ponizite. Otmete im komad hljeba i dostojanstvo. Ali, ako je već demokratija, onda je naplatite. Pa podvucite crtu. Aha, onaj nam je napravio ljuljašku. Oni su posadili parkić. Ovi su dovukli pare za obdanište. Onaj nam je ispekao vola na ražnju. Pa onda saberite. Demokratski.
