Mla­di­ma ni­je bi­tno ko je ko i ko­jem se bo­gu mo­li

Na pi­smo ko­je sam na­pi­sa­la i obja­vi­la po­ta­knu­lo me sta­nje u drža­vi. U mo­me gra­du ma­lo ko­ja sta­ri­ja oso­ba ne ži­vi u pro­šlos­ti.

Naj­go­re od sve­ga je to što na­ma mla­di­ma na ne­ki na­čin bra­ne da bu­de­mo za­je­dno, a mi to ne že­li­mo. Sva­ki dan se dru­ži­mo, izla­zi­mo u ka­fi­će, spa­va­mo je­dni kod dru­gih i ni­je nam bi­tno tko je tko, tko se ka­ko zo­ve, ko­jem bo­gu se mo­li, na­ma je sa­mo bi­tno da smo sku­pa. I to po­je­din­ci­ma sme­ta pa nas že­le po­di­je­li­ti, po­či­nje svo­ju pri­ču za “Ne­za­vi­sne” Kris­ti­na Si­vo­njić iz Jaj­ca, či­je je pi­smo upu­će­no ja­vnos­ti i po­li­ti­ča­ri­ma iza­zva­lo pra­vu po­me­tnju.

Ona je u pi­smu izra­zi­la svo­je ga­đe­nje “sje­na­ma iz pro­šlos­ti” ko­je pra­te mla­de lju­de i kon­sta­to­va­la, da po­li­ti­ča­ri ima­ju tu mo­gu­ćnost, da bi ovo­ga tre­nut­ka sta­vi­li oru­žje u ru­ke dje­ci i pus­ti­li ih da se po­ubi­ja­ju izme­đu se­be kao oni što su pri­je 20 i vi­še go­di­na.

Kris­ti­na je ina­če uče­ni­ca dru­gog ra­zre­da Sre­dnje stru­ko­vne ško­le “Jaj­ce”, gdje na­dle­žni u tom gra­du već du­go vre­me­na nas­to­je da uči­ne sve ka­ko bi po­dije­li­li mla­de lju­de i pro­ve­li pro­je­kat “dvi­je ško­le pod je­dnim kro­vom”, o če­mu je jaj­ačka omla­dina već is­ka­za­la svoj stav pro­šlo­go­diš­njim pro­tes­ti­ma i ra­znim dru­gim akti­vnos­ti­ma.

“Naj­ve­ći pro­blem mla­dih je taj što se bo­je ja­sno i gla­sno re­ći svo­je miš­lje­nje. Bo­je se re­ći što je za njih do­bro, a šta lo­še, pa iz tog ra­zlo­ga ra­de sve što dru­gi ho­će i što ugla­vnom ve­ći­na ra­di. Ja is­kre­no mi­slim da u BiH ima­mo per­spe­kti­vu. Sa­mo se tre­ba­mo po­tru­di­ti, mi ko­ji to mo­že­mo.

Ne mo­že­mo sa­mo sta­ja­ti na mjes­tu i oče­ki­va­ti da nam bu­de do­bro”, ka­za­la je Kris­ti­na.

Ipak, uprkos či­nje­ni­ci da sma­tra da mla­di ima­ju per­spe­kti­vu, ka­že da je pre­vi­še onih ko­ji “nas vra­ća­ju u pro­šlost”.

“Mla­di u BiH že­le ži­vje­ti svoj ži­vot. Bez to­ga da im it­ko go­vo­ri šta da ra­de. Mi se že­li­mo dru­ži­ti, ško­lo­va­ti, ra­di­ti, svi za­je­dno. Bez ob­zi­ra na bo­ju ko­že, vje­ru ili na­ci­ju. Sa­mo že­li­mo bi­ti svi sku­pa. Mi­slim da ni­kad ne­će­mo ima­ti nor­mal­nu bu­du­ćnost. Jer uvi­jek će pos­to­ja­ti net­ko tko će nas vra­ća­ti na­zad u pro­šlost. Bu­du­ćnos­ti će bi­ti tek on­da kad mla­di otvo­re oči, kad se po­kre­nu s je­dnog mjes­ta i kre­nu ra­di­ti sve ka­ko bi osi­gu­ra­li naj­pri­je se­bi do­bru bu­du­ćnost pa on­da i svo­jim po­tom­ci­ma”, is­ti­če ova mla­da dje­voj­ka že­ljna pro­mje­na.

Kris­ti­na je sa ža­lje­njem kon­sta­to­va­la ka­ko je izra­zi­to tu­žno što mla­di u BiH je­dva če­kaju da za­vrše ško­lu i na­pus­te svo­ju ze­mlju.

“Ve­ći­na sma­tra da im ova drža­va ne pru­ža ni­šta či­me bi ih za­drža­la. U mo­me gra­du te­ško je na­ći sre­dnjo­škol­ca ko­ji ne­će na­pus­ti­ti sve i oti­ći u inos­tran­stvo po­sli­je ško­le. U Jaj­cu je sve ma­nje mla­dih lju­di, a eto i ovo ko­li­ko nas ima že­le po­di­je­li­ti i po­sva­đa­ti”, ka­že ona.

Kris­ti­na je i u raz­go­vo­ru za “Ne­za­vi­sne” ima­la po­ru­ku za po­li­ti­ča­re, po­ru­ku sa ko­jom bi se vje­ro­va­tno slo­ži­li svi ko­ji su i naj­ma­nje is­ku­si­li pa­kao ra­ta, krv, su­ze i gu­bi­tak naj­mi­li­jih.

“Po­li­ti­ča­ri­ma že­lim po­ru­či­ti to, da ako oni že­le rat, da ako že­le pro­li­je­va­ti krv ili bi­lo šta što bi bi­lo pri­bližno to­me, ne­ka to ra­de me­đu­so­bno. Ne­ka i ne po­miš­lja­ju da u to uvla­če nas obi­čne lju­de, ko­je iona­ko ni­kad ni­šta ne pi­ta­ju. Ne­ka ne upli­ću nas ko­ji to ne že­li­mo, jer njih iona­ko oda­vno ni­je bri­ga za nas i na­še do­bro. Bi­tno je da oni ži­ve kao u crta­nom fil­mu, a na­ma ka­ko bu­de”, za­klju­či­la je Kris­ti­na.

Pi­smo ko­je je iza­zva­lo bu­ru

“Do­bro­ do­šli u BiH. U drža­vu pu­nu na­ci­ona­li­zma. Do­bro ­do­šli u drža­vu u ko­joj lju­de di­je­le na Hrva­te, Srbe i Boš­nja­ke, na ka­to­li­ke, pra­vo­slav­ce i mu­sli­ma­ne. Do­bro­ do­šli u drža­vu gdje dje­cu od sedam-osam go­di­na okre­ću je­dne pro­tiv dru­gih, odmah im na po­čet­ku za­bra­ne da se dru­že sa svo­jim vršnja­kom dru­ge vje­re. Do­bro ­do­šli u drža­vu gdje sta­ri­ji pu­ne dje­ci gla­vu o ne­če­mu što ni­su ni pro­ži­vje­li. Dje­ca od ma­lih no­gu na­uče da tre­ba­ da mrze ne­kog dru­ge vje­re, na­ci­je, a ni sama ne znaju za­što.

Mi dje­ca ži­vi­mo u je­dnoj baj­ci u ko­joj ni­je bi­tno ka­ko se zo­veš, u što vje­ru­ješ i ko­jem bo­gu se mo­liš. Ali za­to ima­mo svo­je odra­sle, oče­ve, maj­ke, dje­do­ve, ba­ke ko­ji nas pla­še ra­znim ču­di­ma i sva­koj baj­ci na­ude.

Mi me­đu­so­bno gra­di­mo pri­ja­telj­stva ko­ja na­ci­ona­lis­ti že­le sru­ši­ti go­vo­re­ći: ‘Ni­smo se mi pri­je 20 go­di­na ubi­ja­li da bi nam se dje­ca da­nas dru­ži­la ili ne daj bo­že u ško­lu za­je­dno išla.’ Bra­vo! Baš ste ne­ki uzor! Mi­slim, da mo­že­te, sa­da biste nam svi­ma da­li no­že­ve i pu­ške da se po­ubi­ja­mo, kao vi pri­je 20 go­di­na. Ali vi­di­te i sa­mi da vam ne ide. Vi ko­ji go­vo­ri­te da ste ovaj, onaj, uvi­jek bo­lji i va­žni­ji od onih dru­gih, ko­me to go­vo­ri­te!? To što ste vi za­drži­te za se­be. Mo­li­te se bo­gu ko­jem ho­će­te, u ko­jeg vje­ru­je­te, ali po­štuj­te tu­đe. Za­što kom­pli­ci­ra­te stva­ri, ko­je su za­pra­vo ja­ko je­dnos­ta­vne? Nas omla­di­nu, dje­cu, že­le po­di­je­li­ti lju­di ko­ji­ma je vri­je­me i umri­je­ti. Ko­ji su je­dnom no­gom u gro­bu. Pa na­ro­de, bo­lje bi bi­lo da svo­je sta­ra­čke da­ne pro­ve­de­te u mi­ru, a ne u ra­zmiš­lja­nju ka­ko da po­kva­ri­te bu­du­ćnost BiH. Va­še vri­je­me je pro­šlo. Vi ste sa­mo sje­na, ko­ja pra­ti nas mla­de. Go­spo­do, za­bo­rav­lja­te da svi­jet os­ta­je na mla­di­ma, a vi sad do­bro gle­daj­te šta će­te uči­ni­ti po tom pi­ta­nju. Vi će­te kad tad umri­je­ti, a mi će­mo os­ta­ti za­je­dno.”

(NEZAVISNE)