Nikada ne bih igrao likove koji su izumišljotina i laž. Ne bih glumio heroja, ako je u stvarnosti bio ubica, i slične laži koje nam se plasiraju kao istine. To me ljuti, priča za ''Euroblic'' Danilo Kerkez, mladi glumac Nacionalnog teatra RS.

Njegov talenat došao je do izražaja ulogom Gavrila Pincipa u komadu ''Četrnaesta'' i mladića u ''Švajcarskoj''.

Ipak, prema njegovim rečima, ni talenat, ni energičnost i rad, često nisu dovoljni da bi se došlo do novih, profesionalnih angažmana.

Dramski tekst Petra Mihajlovića, režirao je Milan Nešković, koji je za tebe rekao da si izuzetno talentovan i energičan glumac i da je bilo sjajno raditi sa tobom na predstavi „Švajcarska“. Koliko je mladim glumcima teško da se „probiju“ na domaćoj i regionalnoj sceni, uprkos talentu?

- Hvala Milanu, zadovoljstvo je obostrano. Nije teško, gotovo je nemoguće. Možda dobro ne vidim, ali čini se da ta scena ne postoji. To su samo neki tragovi i grupe ljudi koji su se okupili radi lakšeg preživljavanja. Saradnja između „domaće“ i „regionalne“ scene je minimalna, pomalo sramotna. Kastinzi su ili namešteni ili „pro forme“, čisto da se opravda budžet. Pogotovo kada se radi o filmu i nekom drugom TV projektu. U RS rade tri profesionalna pozorišta, a ima toliko gradova koji ispunjavaju sve uslove da imaju jedno takvo. Kada će doći do toga da i drugi gradovi osete čari jedne, po meni, čarobne umetnosti, ne znam. Gde i kako onda da rade mladi glumci?! Nemaju priliku da probaju, a kamo li da rade. Zato je nemoguće.

Reditelji često kažu da je lako napraviti dobru predstavu kada imaju dobar tekst i glumce. Šta ti, kao glumac, kažeš na to?

- Sigurno je lakše raditi kada je tekst dobar, glumci su u formi i kada je podela dobra; još ako je reditelj darovit i spreman, to mora biti dobro. Mada, nema pravila. Mnogo je bitnija zajednička želja da uradimo dobar posao, da se složimo, da budemo dobra ekipa. Ako znamo šta nam je cilj i gde trebamo stići, te ako se svi zdušno zadamo da tamo dođemo, to je mnogo bitnije i od teksta i „kvaliteta“ glumaca. Naravno bitno je i to, ali je to samo dobra polazna tačka.

Šta misliš o glumcima koji zbog besparice, pristaju na angažmane za male pare, a time „narušavaju ugled ostalih kolega“, koji smatraju da nijedan glumac ne treba da pristaje na uloge za mizerne novce?

- Razumijem i jedne i druge. Ti, koji u profesionalnim angažmanima traže velike pare, su ekonomski isplativi, i to znaju. Oni naplaćuju svoje ime i svoj dotadašnji rad. Međutim, mladi i manje „poznati“ glumci moraju da rade za male pare, jer drugih nema. Neki nivo se mora održati, ali mora se i jesti. Stvarno ne znam, teško je to izbalansirati kad smo kao država u ovakvom stanju.

U kakavom „projektu“ bi igrao bez honorara? Da li bi uopšte pristao na tako nešto, s obzirom na to da je mnogo zvezda u regionu, koje ne žele da budu deo nečega što nije plaćeno?

- Naravno da bih pristao i to kada bi se radilo o projektu koji je od ogromnog kulturnog i duhovnog značaja za naš narod. Kada smo radili predstavu „Solunci govore“, bio sam spreman da je radim bez honorara, jer nema novca koji može da plati te emocije koje se kovitlaju između nas i publike dok traje predstva, pa i posle nje. Suže, smeh, tuga, radost, sve na jednom mestu. Nema cenu.

Uloga Gavrila Principa ti je 2013. godine otvorila vrata Narodnog pozorište RS. Koliko si emotivno doživeo njegovu sudbinu i šta si naučio, što do tada nisi znao?

- Uh, to mi je prva profesionalna predstava, vrlo je važna za mene. Tu sam sebi dokazao od čega sam napravljen. Da li sam za ovo ili ne. Dobro je prošlo, još sam tu, a sad u juriš. Nego, ne samo Gavrilo već svi momci koji su bili deo te grupe, ti hrabri ljudi koji su dali svoje mlade živote za bolju budoćnost svog naroda, svi oni su emotivno i neizbrisivo uticali na mene. Kada čitam i razmišljam o njima, ne mogu da ne uvidim koliko su velikodušni i hrabri bili ti mladići. Naučio sam šta znači biti heroj.

Šta ti je donela uloga mladića, kojeg si tumačio u predstavi „Švajcarska“?

- Kako i svaka nova uloga, pogotovo mladom glumcu, donela je jedno novo iskustvo koje će mi pomoći da izgradim sebe u ovom poslu, da spoznam nove stvari, dobijem neku vrstu sampouzdanja, te da steknem nove minute na daskama. Sve u svemu, nadogradila me.

Igrao bih u filmu o Marijanu Benešu

Gluma je način života. Da li bi voleo da imaš više angažmana i maštaš li o nekoj ulozi, nekoj predstavi, filmu...?

- Svaka profesija, pa i ova, je način života. Ako ne želiš više tako da živiš, nemoj ni da se baviš tim. Na žalost ne razmišljaju svi tako. Nisam alav i ne želim sve za sebe. Što se tiče NP RS, zadovoljan sam. Prihvatili su me kao deo ekipe i hvala im. Voleo bih da imam ne više, pošto ih nema, volio bih da uopšte imam angažmane na filmu i televiziji. Kao što sam rekao, to rade neki odabrani ljudi iz regiona koji imaju pristup kasi. Ali, točak sreće se okreće. Ako se bude snimao film o Marijanu Benešu voleo bih da me imaju u vidu.

PIŠE: Sanela Jovanović, EuroBlic