Fu­dbal­ski klub Tor­pe­do iz Ce­rov­lja­na bo­ri se za ti­tu­lu u Po­dru­čnoj li­gi Gra­di­ška, ali ono što za­oku­plja pažnju svih lju­bi­te­lja fu­dba­la jes­te nje­gov gol­man Mi­loš Sti­ja­ko­vić, po­zna­ti­ji pod na­dim­kom Džigi.

Ovaj tridesetogodišnji mladić, pažnju pri­vla­či iz mno­go ra­zlo­ga. Je­dan od njih jes­te i broj ko­pa­čki ko­ji no­si, a to je 51. Ka­da bi se mje­ri­le i ru­ke, broj ne bi bio ni­šta ma­nji. Zato ih njegovi drugovi u šali nazi­vaju lo­pa­ta­ma.

– Obu­ću već go­di­na­ma na­bav­ljam iz Ame­ri­ke. Kad pi­tam za broj, trgov­ci sa­mo kli­mnu gla­vom, i kažu ne­ma pre­ko 46. Jes­te te­ško, ali sna­đem se, ni­ka­da ni­sam bio bos – za­po­či­nje pri­ču Džigi.

Nje­go­vi “čam­ci” svi­ma za­pa­da­ju za oko, a po­se­bno oni­ma ko­ji ga prvi put sre­tnu. Ono što je još za­ni­mlji­vi­je jes­te poz­drav­lja­nje sa Džigi­jem. Ka­da pružite ru­ku ovom mom­ku, oče­kuj­te hvat do la­kta, a sli­ko­vi­to objaš­nje­nje­no, va­ša ru­ka je kao ru­ka be­be ko­ju drži ro­di­telj.

Ovaj nesvakidašnji čo­vjek zra­či po­zi­ti­vnoš­ću i skro­mnoš­ću. Kaže da je, ot­ka­ko zna za se­be, iza­zi­vao ču­đe­nje kod lju­di, a da su da­nas na nje­ga svi ma­nje-vi­še na­vi­kli.

– I ov­dje u klu­bu i u fir­mi su lju­di na­vi­kli na me­ne, tek po­ne­kad ne­ko do­ba­ci ne­ku fo­ru za mo­je ru­ke ili no­ge. Pa, šta znam, me­ni je sve to nor­mal­no, osim kad mi za­tre­ba­ju ru­ka­vi­ce ili obu­ća – kroz smi­jeh kaže ovaj za­ni­mlji­vi mo­mak.

Nje­go­vo ra­dno mjes­to je u lo­kal­noj ta­pe­ta­ri­ji, gdje ra­di na uto­va­ru. Kolege, ma koliko to željele, ne mogu da ga prate, što zbog sna­ge ko­ju po­sje­du­je, što zbog ko­li­či­ne na­mje­šta­ja ko­ji može da uto­va­ri svo­jim di­vov­skim ru­ka­ma. Sve što do­spi­je u ru­ke ovom mom­ku je mi­ni­ja­tur­no. Fu­dbal­ska lop­ta mu je kao lop­ta za ru­ko­met, pre­čke go­lo­va mu do­đu kao ide­al­ne šip­ke za zgi­bo­ve, a ve­li­ko Je­len pi­vo kao ma­la Ba­va­ria.

– Ko­li­ko god zvu­ča­lo ču­dno, na go­lu ne­mam pri­vi­le­gi­je. Lop­ta i ova­ko i ona­ko uđe u gol. Ta­ko je i na po­slu, osim što “iz cu­ga” mo­gu po­ni­je­ti vi­še ne­go ko­le­ge, ali to nikome ne sme­ta. A, već sa lop­tom, ma­lo je “teži” pro­blem, jer fu­dbal­sku doživ­ljam kao ru­ko­me­tnu, ali ta­ko je sa svim stva­ri­ma ko­jih se do­hva­tim – za­klju­ču­je Sti­ja­ko­vić.

(Narodne)