Istoričar Miloš Ković o trećem tomu enciklopedije Catena mundi, nacionalnom identitetu i tačkama oslonca

Dok se u javnom životu Srbije ljudi plaše da nacionalni identitet čak i pomenu, da ih ne bi proglasili desničarima i populistima, identitet i suverenitet postaju najvažnije teme političkog života Evrope i SAD. Kao i svaka moda, i ova će, do naših provincijskih krajeva, stići za nekoliko decenija - kaže istoričar Miloš Ković, povodom izlaska iz štampe trećeg toma enciklopedije Catena mundi, u izdanju istoimene izdavačke kuće.

Ova knjiga se, prema njegovim rečima, pokazuje kao pravi vesnik promena, a u njoj se jasno vidi začuđujuća vitalnost srpskih kultova, predanja i mitova, ali i srpskog jezika - svega onoga na čemu se zasniva srpski identitet.

- Ovde pratimo viševekovnu trajnost premodernog i modernog identiteta Srba, otpornog na sve istorijske lomove. On menja oblike, pa i sadržinu, ali ključni sastojci su uvek tu. Ključno je da Catena mundi i u budućnosti u svakom tomu obrađuje posebne, zaokružene celine. I, što je najvažnije, da nikome ne ugađa, nego da bira one teme za koje će srpski čitaoci biti zaista životno zainteresovani.

* Ako se pažljivije pogledaju prilike u “velikim” evropskim nacijama, poput engleske, vidi se potpuna posvećenost kontinuitetu. Koliko je važno negovanje nacionalnih kontinuiteta i koji su to kontinuiteti skokovite srpske istorije?

- U engleskoj kulturi i politici sve se, već stolećima, samerava prema nacionalnom istorijskom iskustvu. To je ono što tamošnju kulturu čini originalnom i što političkom životu daje stabilnost. Svest o kontinuitetu Englezima daje kulturnu sigurnost, ali ih često čini i prepotentnim u dodiru sa ostalim nacijama. U poslednjih dvadesetak godina, počevši od prve Blerove vlade i njenih eksperimenata, čak i Englezi, međutim, gube to osećanje. “Bregzit” je to razotkrio i pokazao da Britanci žele da se vrate svojoj istoriji i tradiciji.

* Kakva je situacija kod nas?

- Kod Srba, na prvi pogled, stvari stoje sasvim drugačije. Samo u 20. veku oni su se, svakih nekoliko decenija, bacali u nove, lakomislene, revolucionarne identitetske eksperimente. Skoro svaka generacija htela je da započne istoriju od sebe, bez osvrtanja na učinak svojih prethodnika. Prosečan, obrazovan Srbin i danas će radije poverovati uglađenom engleskom profesoru sa televizije nego rođenom ocu ili dedi. Ta vrsta kulturne nesigurnosti, koja vodi ka konvertitstvu, potiče, pored ostalog, od dubinskog osećanja diskontinuiteta, koje svi nosimo u sebi.

* Kako da se izborimo sa tom nesigurnošću?

- Danas, posle brodoloma tolikih ideologija i paradigmi, došlo je vreme da pažljivije pogledamo u srpsku istoriju da bismo u njoj potražili i kontinuitete. Jedan od njih predstavlja, recimo, Srpska pravoslavna crkva. Ona je svoje kultove i osnovni poredak sačuvala vekovima, kroz sve lomove i diskontinuitete srpske istorije. Njeni svetosavski koreni dublji su od većine engleskih tradicija. Svaki Englez koji drži do kulture i istorije pokloniće se pred drevnošću i duhovnošću Hilandara.

* U vašem tekstu u ovoj knjizi predlažete da se u aktuelnom, turbulentnom trenutku kao narod okrenemo sopstvenim tačkama oslonca, da pogledamo u prošlost i potražimo ljude i ideje na koje se možemo osloniti. Ko su ti ljudi, koje su to ideje?

- Reč je pre o idejama nego o ljudima. Velike ličnosti srpske istorije, kakvi su Sveti Sava, knez Lazar, Karađorđe, Njegoš, kralj Petar Karađorđević, vojvoda Živojin Mišić, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Nikola Tesla, Jovan Cvijić, Nadežda Petrović i mnogi drugi, ostavile su takav trag za sobom i dale nešto svetskoj kulturi samo zato što su, svesno ili ne, odražavale ideale svog naroda i svoje zemlje. Nikola Radojčić, u jednom od uvodnih tekstova objavljenih u Cateni mundi 3, tvrdi da je osnovna srpska ideja - sloboda. Srbi su slobodu vekovima shvatali kao samostalnost, pravo da po sopstvenoj savesti, bez samozvanih, nametnutih tutora, odlučuju o sopstvenoj sudbini. Odlučnost da tu slobodu odbrane, a ne želja za osvajanjima, vodila ih je u tolike ratove i stradanja. Posebno su bili uporni u odbrani državne samostalnosti, koju su, u vreme turskih osvajanja, u odnosu na ostale balkanske narode, poslednji prepustili osvajaču, ali tek posle velikih, epskih bitaka. I ponovo, prvi su, od svih balkanskih naroda, krenuli u borbu za oslobođenje i obnovu samostalne države.

* A kada su se za nju izborili?

- Branili su je, uz ogromne žrtve, znajući šta daju i zašto daju, kako kaže Milan Rakić, u dva svetska rata i u ratovima 1991-1999. Zato su pružali takav otpor fašistima i NATO-u. To je ta kosovska etika, zbog koje je Zoran Mišić u parolama sa ulica od 27. marta 1941. prepoznao skoro doslovne reči kneza Lazara i njegovih vitezova iz zapisa patrijarha Danila Trećeg iz 1392. ili 1393. I ovaj Mišićev tekst nalazi se u Cateni mundi 3. To su ti srpski poleti, koje su i neprijatelji i saveznici Srba umeli da zloupotrebe, koji su plaćani prevelikim, preteranim ljudskim žrtvama. O hrišćanskom značenju Kosovskog zaveta, dubljem i mudrijem od epskog, pisali su Justin Popović, Žarko Vidović i mnogi drugi. Sve se to može pronaći u ovoj knjizi.

* U svojim nastupima neretko upotrebljavate pojam “srpsko pitanje”, koje obuhvata ne samo Srbiju već i okolne zemlje u kojima žive Srbi. Šta smo, stoga, zaboravili i na šta nismo obratili pažnju u srpskoj istoriji Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Makedonije?

-Pogledajte današnje stanje u ovim zemljama. Ne možete da razumete ono što se događa u Crnoj Gori ili Makedoniji ukoliko ne znate šta se dešava u susednim državama. Naša perspektiva mora biti balkanska. Predugo smo bežali od Balkana - vreme je da ga konačno upoznamo. Poruka je da se i istorija Srba može razumeti samo ukoliko se u isto vreme proučavaju Srbi iz svih zemalja i krajeva koje ste pomenuli. Srbi su kroz istoriju stvarali različite države i živeli, naročito posle propasti svojih srednjovekovnih država, u različitim, tuđim carstvima, ne samo na Balkanu, nego i u srednjoj Evropi. Neki su, i pošto su menjali veru, dugo čuvali i ispovedali srpski identitet. Srbi u rasejanju, na dalekom američkom kontinentu, dali su nacionalnoj istoriji Pupina i Teslu. Istorija Srba mora da ima sluha za sve nijanse i razlike, i da u isto vreme bude kadra da uoči ono što je zajedničko, što spaja srpsko stanovništvo u različitim epohama, zemljama i državama. Ona ne sme da pojednostavljuje, ali ona bi, baš kao i istorija Balkana i Evrope, trebalo da traga za onim što ljude spaja.

PIŠE: Nikola Marinković, Novosti