Ba­nja­lu­ča­nin Go­ran De­lić u nje­ma­čkom Da­hau doživio je svo­ju dru­gu mla­dost i u 43. go­di­ni po­ka­zao da ni­je za sta­ro gvožđe, u me­ču sa Ma­đa­rom Ba­la­šom Hor­va­tom, no­ka­utom u tre­ćoj run­di.

Ta­ko je De­lić po­no­vio us­pjeh le­gen­dar­nog Ma­ri­ja­na Be­ne­ša, ko­ji je u “Bo­ri­ku”, ta­ko­đe no­ka­utom, sa­vla­dao Fran­cu­za Ko­ena i pos­tao pro­fe­si­onal­ni prvak Evro­pe. Ma­ri­jan je ta­da bio slav­ljen od Var­da­ra do Tri­gla­va, utrki­va­li su se mno­gi da mu ugo­de.

Iako je te­ško stav­lja­ti pa­ra­le­lu izme­đu Be­ne­šo­ve i De­li­će­ve kru­ne sa ove vre­men­ske dis­tan­ce, možda naj­bo­lje sve po­ka­zu­je či­nje­ni­ca da se sa­daš­nji šam­pi­on u Ba­nja­lu­ku vra­tio kao tu­ris­ta.

– Bo­li me to, i te ka­ko bo­li. Bo­lje je da o to­me ne pri­čam. Svi su me otpi­sa­li. Iza le­đa su mi go­vo­ri­li: “Ma šta će on u 43. go­di­ni tražiti u pro­fe­si­onal­nom rin­gu”. Ni­ko ni­je vje­ro­vao u me­ne, ali je­sam ja sam u se­be! Bio je tu i me­nadžer Ale­ksan­dar Pet­ko­vić, ko­ji je ta­ko­đe ne­ka­da bra­nio bo­je Sla­vi­je, a bio je i pro­fe­si­ona­lac. Da ni­je vje­ro­vao u me­ne, zar bi to­li­ko nov­ca uložio u sve ovo. Hva­la Bo­gu da je sve ispa­lo kao u fil­mu. Ma­đar ni­je iz­držao ni tri run­de, mo­joj sre­ći ni­je bi­lo kra­ja. Ne­ću u pen­zi­ju dok ne na­pa­dnem i svjet­sku kru­nu. Osje­ćam se do­bro, živim spor­tski. Ne pi­jem, ne pu­šim, po­ro­di­čan sam čo­vjek. Bo­ri­ću se i za svjet­ski po­jas, pa šta bu­de – kaže u je­dnom da­hu Go­ran De­lić.

De­lić je ne­ka­da bio uz­da­ni­ca ba­nja­lu­čke Sla­vi­je. Vi­šes­tru­ki je šam­pi­on Re­pu­bli­ke Srpske, a dva pu­ta je bio i tre­ći u SR Ju­go­sla­vi­ji (1995. i 1996. go­di­ne).

– Možda mi ni­ko ne­će po­vje­ro­va­ti, ali vi­še sam se obra­do­vao prvoj ti­tu­li prva­ka Re­pu­bli­ke Srpske, ne­go ovoj evrop­skoj. Emo­ti­vno sam mno­go ja­če doživio tu prvu, ali i sva­ku dru­gu ti­tu­lu na­še države. Da ni­je ta­ko, zar bih iz Nje­ma­čke do­la­zio u Ba­nja­lu­ku, zar bih išao sa ra­ti­šta na ra­ti­šte, zar bih la­go­dan život iz inos­tran­stva, gdje mi žive ro­di­te­lji, za­mi­je­nio za prvu li­ni­ju fron­ta. Is­ti­ni za vo­lju, mi spor­tis­ti bi­li smo do­ne­kle po­vla­šte­ni, ali opet smo bi­li tu uz svoj na­rod. Bi­lo, ne po­no­vi­lo se! Da mo­gu, ri­ječ rat bih iz­bri­sao, da je vi­še ni­ko ni­ka­da ne izus­ti, a ka­mo­li da usi­ja­ne gla­ve po­no­vo po­zi­va­ju na krvo­pro­li­će. Mo­ji su me od­vra­ća­li da ne idem u rat, da os­ta­nem u Nje­ma­čkoj gdje mi je si­gur­no, ali pa­tri­ot­ski osje­ćaj je bio ja­či od bri­ge ro­di­te­lja – nas­tav­lja pri­ču De­lić.

Iako je prve bo­kser­ske ko­ra­ke na­pra­vio u Sla­vi­ji, pu­te­vi su ga odve­li na sa­svim dru­gu stra­nu.

– Nažalost, ri­jet­ko odem u klub, jer me ni­ko i ne zo­ve. Ču­jem da je klub os­tao bez upra­ve, da fi­nan­sij­ski lo­še sto­je, da ne­ma­ju bo­kse­ra…U Sla­vi­ji već go­di­na­ma una­zad ne va­lja. Po­re­me­ćeni su me­đu­ljud­ski odno­si, pa je sva­ko sva­ko­me ne­pri­ja­telj. Ne­ma slo­ge, za­je­dniš­tva. Po­koj­ni Sre­do­je Ze­ka­no­vić je to sve držao pod kon­tro­lom, oko nje­ga se sve vrti­lo. Po­sli­je nje­ga, do­šli su obi­čni pi­oni, epi­zo­dis­ti ko­ji su umi­sli­li da su ne­ko i ne­što. Za me­ne ni­je bi­lo mjes­ta čak ni u skup­šti­ni klu­ba, a ka­mo­li da se ne­ko sje­ti da me uba­ci u Upra­vni odbor. Ali, sve bu­de i pro­đe. Meč sa Se­sve­ta­ma ni­sam gle­dao, jer u to vri­je­me bo­kso­vao sam u Nje­ma­čkoj, ali po­raz ne tre­ba shva­ti­ti tra­gi­čno. Naj­važni­je je da je Sla­vi­ja za­ko­ra­či­la po­sli­je to­li­ko go­di­na na ve­li­ku sce­nu. Na­pu­ni­će se opet “Bo­rik”, bi­će i po­bje­da. Od srca želim Sla­vi­ji mno­go us­pje­ha, jer to je i moj klub, mo­ja dru­ga ku­ća – za­klju­čio je Go­ran De­lić, pro­fe­si­onal­ni šam­pi­on Evro­pe. (narodne.net)