Do­bro upu­će­ni u če­li­na­čka spor­tska zbi­va­nja vo­le re­ći da ov­daš­nji hram spor­ta, Spor­tska dvo­ra­na, po­red be­ton­skih ko­ji drže ovu gra­đe­vi­nu, sto­ji i na je­dnom živom stu­bu – Ran­ku Bla­go­je­vi­ću Tar­zi, ko­ji drži or­ga­ni­za­ci­ju. I za­is­ta.

Tar­zo u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma ot­klju­ča­va, a oko po­no­ći za­klju­ča­va dvo­ra­nu. Na­pu­šta je sa­mo u ri­jet­kim pri­li­ka­ma, ka­da mo­ra da oba­vi ne­ke izu­ze­tno važne živo­tne po­tre­be ili opet ako je u pi­ta­nju ne­što ve­za­no za obje­kat ili spor­tsko ta­kmi­če­nje. On je i ču­var, i eko­nom i hi­gi­je­ni­čar i ku­ćni maj­stor… Naj­vi­še vo­li da pri­ča o mla­dim spor­tskim ta­len­ti­ma, o spor­tskim do­ga­đa­ji­ma ko­ji na­pu­ne dvo­ra­nu pu­bli­kom i druženji­ma sa lo­kal­nim i na­ci­onal­nim spor­tskim le­gen­da­ma. Uop­šte ne­će da pri­ča o ne­kim ne­mi­lim sce­na­ma ko­ji su ne­izos­ta­vni dio sva­kog živo­ta i po­sla.

Ran­ko po­zna­je du­šu če­li­na­čkog spor­ta bo­lje od ije­dnog no­vi­na­ra ili spor­tskog ra­dni­ka. Svi oni zna­ju sa­mo čla­no­ve svo­ga ko­le­kti­va, ve­za­ni su za svo­ju spe­ci­jal­nost, a on pra­ti sve.

– Sport je moj ho­bi i za nje­ga sam ve­zan od ma­lih no­gu. Ma­lo je lju­di po­put me­ne ko­ji ra­de ono što za­is­ta vo­le i ja ho­ću to da is­ko­ris­tim na naj­bo­lji na­čin. Uvi­jek sam bio uz spor­tis­te i spor­tske te­re­ne. Pri­je Spor­tske dvo­ra­ne vri­je­me sam pro­vo­dio uz fu­dbal­ski sta­di­on i ra­zna igra­li­šta, a kad sam ušao ov­dje, sko­ro da sam za­bo­ra­vio iza­ći – ma­lo kroz ša­lu, a vi­še kroz zbi­lju pri­ča Tar­zo.

Sport ni­je nje­go­va ne­uz­vra­će­na lju­bav. Ovog spor­tskog za­lju­blje­ni­ka ko­ji će na­re­dne go­di­ne ući u svo­ju 50. go­di­nu obožava­ju spor­tis­ti, na­ro­či­to mla­di. Ov­dje je ste­kao broj­na pri­ja­telj­stva. Gra­dnja Spor­tske dvo­ra­ne u Če­lin­cu po­če­la je u ma­ju 2006. go­di­ne, a po­sli­je vi­še pro­bi­je­nih ro­ko­va pu­šte­na je u rad u je­sen 2008. go­di­ne. Od sa­mog otva­ra­nja Tar­zo je za­šti­tni znak, a zva­ni­čno je za­po­slen u Cen­tar za sport i kul­tu­ru na No­vu go­di­nu 2011. go­di­ne. Za­vršio je sre­dnju drvo­pre­ra­đi­va­čku ško­lu i ra­dio u če­li­na­čkoj MPD, na gra­đe­vi­ni, re­zao je drva, ko­sio. Svoj život ilus­tru­je re­če­ni­com: «Kad su me pe­kli, okre­ta­li su me i pre­ma va­tri i od va­tre».

– Čast je za ovaj spor­tski obje­kat i Če­li­nac što su u nje­ga ula­zi­li ta­kve spor­tske ve­li­či­ne po­put fu­dba­le­ra Mar­ka Ma­ri­na ko­ji je ta­da bio re­pre­zen­ta­ti­vac svjet­ske fu­dbal­ske ve­le­si­le NJe­ma­čke, re­pre­zen­ta­tiv­ci Srbi­je u ma­lom fu­dba­lu, ru­ko­me­ta­ši Bor­ca ko­ji su ov­dje igra­li IHF uta­kmi­cu sa RK Or­maš iz Slo­ve­ni­je. Odi­gra­ne su ov­dje i broj­ne dru­ge važne uta­kmi­ce ko­je pre­va­zi­la­ze lo­kal­ni zna­čaj – go­vo­ri s us­hi­će­njem.

Bio je svje­dok i dvi­je tra­gi­čne sce­ne jer ov­dje srce ot­ka­za­lo mal­dom Sa­ši Per­ki­ću i ne­da­vno po­zna­tom če­li­na­čkom spor­tskom ra­dni­ku Vla­di Pe­ja­ko­vi­ću.

Pi­ta­mo ga da pro­ko­men­ta­ri­še šta je ovaj obje­kat zna­čio za mla­de če­li­na­čke spor­tis­te, a on ilus­tru­je u sti­lu me­šeg le­gen­dar­nog po­koj­nog spor­tskog no­vi­na­ra Li­mu­na Pa­pi­ća, do­brog pri­ja­te­lja mno­gih Če­lin­ča­na:

– Ov­dje su prve spor­tske ko­ra­ke na­pra­vi­li mla­di ko­šar­kaš Ste­fan Spa­so­je­vić ko­ji da­nas igra u Ita­li­ji, ru­ko­me­taš Ale­ksan­dar Da­mja­no­vić ko­ji je je­dan od naj­bo­ljih u BiH, Srđan Ivan­ko­vić ko­ji je da­nas sta­sao u naj­bo­ljeg fu­dba­le­ra ma­log fu­dba­la u BiH i je­dnog od naj­bo­ljih u Srbi­ji. Vje­ru­jem da su na ko­rak do zvi­jez­da mla­di ko­šar­kaš De­jan Pa­vlo­vić, ču­di me da već me­đu eli­tnim druš­tvom ni­je ras­ko­šni ru­ko­me­tni ta­le­nat Ve­ljko Bu­hač…

Ne­će ni da za­us­ti o svo­jim mu­ka­ma ko­je je imao na svom ra­dnom mjes­tu. Kaže: «Do­bi­jam pla­tu i dužan sam da trpim». Na pre­da­nom po­slu mno­gi mu čes­ti­ta­ju, ne­ki vrhun­ski spor­tski ra­dni­ci su ga čak i čas­ti­li za­to što im je stvo­rio sve pre­du­slo­ve za do­bar meč. Kaže: «Iz­gu­bi­li su uta­kmi­cu, a na­kon nje su mi pri­la­zi­li, čes­ti­ta­li na pri­pre­mi i da­ro­va­li su­ve­nir, ne­ki pri­go­dan skro­man dar u znak sje­ća­nja i do­bre sa­ra­dnje».

Ali, o ne­dos­ta­ci­ma dvo­ra­ne ko­ji su pre­pre­ka ra­zvo­ju spor­ta, ra­do pri­ča.

– Naj­ve­ći pro­blem je ne­dos­ta­tak svla­či­oni­ca. Pro­ti­vni­čke eki­pe se čes­to za­je­dni­čki pres­vla­če, a me­ni je po­se­bno žao što to ne­ka­da mo­ra­ju da či­ne za­je­dno i dje­ča­ci i dje­voj­či­ce. Ape­lu­jem na na­dležne da ubrza­ju ovo rje­še­nje jer ono ni­je ner­je­ši­vo. I ja ga imam i spre­man sam uložiti i dio svo­je pla­te, sa­mo da se to ri­je­ši. Uz obje­kat može se do­gra­di­ti svla­či­oni­ca jer kad je tur­nir, pa kad se je­dna za dru­gom ve­zu­ju uta­kmi­ce u žen­skoj i mu­škoj kon­ku­ren­ci­ji, na­ro­či­to kad su škol­ska ta­kmi­če­nja, ne­ma do­vo­ljno vre­me­na za gu­blje­nje, te­ško fun­kci­oni­še­mo. Ne­dos­ta­je i je­dna pros­to­ri­ja za re­kvi­zi­te, os­ta­vu, opre­mu. Par­ket tre­ba ge­ne­ral­no mi­je­nja­ti i on je sa­da ve­li­ka opa­snost za spor­tis­te – objaš­nja­va Tar­zo.

Za svo­ju vjer­nost i pre­da­nost spor­tu i če­li­na­čkim spor­tis­ti­ma na­gra­đi­van je pri­likom pro­gla­še­nja na­jus­pje­šni­jih spor­tis­ta. Skro­mno na­gla­ša­va da mu je do­vo­ljno.

(celinacke novine)