- Ovaj veliki čovek, Alija Ćosić, rizikovao je svoj život da bi spasao moj. Poklonio mi je život i ja ne mogu da mu se odužim. Mogu samo da mu se zahvalim. Prijatelju, hvala ti na poklonu – rekao je Vlado Gajičić, pred 400 gostiju na svadbi svog sina, prisećajući se bitke u kojoj je, usled teškog ranjavanja, izgubio vid.

Njegov spasilac Alija Ćosić, nosilac „Zlatnog ljiljana“ za ratne zasluge u Armiji BiH, rezervni oficir kome su u ratu poginula dva brata, sedeo pored Vlade, na počasnom mestu. Cela svadba je plakala. I Alija je, iznenađen, pustio tešku mušku suzu

- Nisam ja veliki čovek, nego moj prijatelj Vlado, jer je javno poslao poruku dobrote. Danas dobri ljudi ćute, a oni drugi galame na sav glas – kaže Alija.

Nakon što je video iz Banjaluke postao hit u regionu, primio je, kaže, više od 2.000 poruka: na ćirilici i latinici, španskom i engleskom, u stihu i prozi. I sve su bile pozitivne.

Neobični ratni drugovi sreli su se 22. oktobra 1994. na frontu kod Kupresa, u akciji u kojoj su, verovatno, pucali jedan na drugog. Alija Ćosić, predratni trgovac i ronilac iz Jajca, proleter nemirnog duha, imao je 34 godine i bio komnadant bataljona u Armiji BiH. Vlado Gajičić, pet godina stariji monter iz Podršnice kod Mrkonjić Grada, domaćin i otac dvoje male dece, je na drugoj strani fornta bio borac Vojske RS.

Bitka je bila žestoka. Vlado je teško ranjen. Eksplozija granate, bol u očima, glava oblivena krvlju. Tri sata je lelujao između života i smrti i sa zebnom isčekivao: da li će iskrvariti, biti zarobljen, ubijen...

- Mogao naići neki krvnik, da me muči, masakrira. Ali imao sam sreću. Alija mi je pružio ruku, pomogao mi je da siđem do raskršća, pozvao sanitet, pobrinuo se da budem smešten u bolnicu - kaže Vlado.

Alija tvrdi da tog dana nije uradio ništa naročito, samo je postupio kako nalaže moral i Ženevska konvencija.

- Zar je to neko herojstvo! Bilo je je ljudi u prošlom ratu, koji su počinili veće podvige, ali se o njima ne zna. I šta je, uostalom, trebalo da radim! Da se svetim, za poginulu braću! Taman posla, nisam nečovek - kaže Alija, koji je u ratu tri puta ranjavan. U grudima i danas ima 17 gelera.

Posle rata je, kaže, „podvukao refu“ i odlučio da sve loše zaboravi. Sa suprugom Šemsom živi u Jajcu. Uzgajaju pse rotvajlere, putuju, druže se sa ljudima svih vera i nacija.

-Politiku izbegavam, televiziju ne gledam, dosta mi priča o refrendumima i revizijama - kaže Alija.

Njegov ratni drug Vlado Gajičić živi u Banjaluci, sa suprugom Dušankom. Nakon ratne golgote, ponovo su se skućili, imaju dvoje odrasle, fakultetski obrazovane dece.

Ipak, te jezive ratne dane još pamte. Nakon ranjavanja, Vladi su bolnici u Zenici izvadili jedno oko, nadajući se da će drugo biti spaseno. Ali nije. Kada je razmenjen, u Beograd su mu na VMA izvadili i drugo.

Dok je bio u zeničkoj bolnici, Alija mu je doneo ponude i sat „seiko 5“, koji se zatekao kod Vlade u času ranjavanja.

- Hteo je da mi vrati sat, ali sam rekao ga zadrži, za uspomenu. On je meni poklonio život, ja njemu sat – kaže Vlado. Doktori, koji su se u ratnoj bolnici nagldali svega, plakali su.

Nakon svega, Vlado je, slep, sa dvoje male dece, morao u izbeglištvo.

Njegova supruga, koja nikad do tada nije sela za volan, povezla je na traktoru, ono što je, u metežu, nabrzinu spakovala. Sve što su kao mladi ljudi stekli napornim radom, propalo je.

-Moj je Vlado dočekao da bude slepi beskućnik – kaže Dušanka.

Ali, kad je rat stao Alija i Vlado su nastojali da ponovo uspostave kontkat. Preko Muharema Hamze, njegove supruge Zagorke i njihove dece, vest je putovala, preko Brčkog, Glamoča, Jajca... komplikovana priča!

Uglavnom, 1996. u Banjaluku stiže poruka: dođi u toliko sati u Jezero, na liniju razdvajanja. Na tada čuvenom „Šentilju“ Vlado je ponovo stegao ruku Aliji. Od tada su se retko sretali, ali su se pazili, kako je red među prijateljima: čestitke za Božić i Bajram, telefonski pozivi, vesti iz porodičnog života. Tako je stigla i pozivnica za svadbu.

- Nismo se obilazili, koliko je trebalo, ali, šta ćete, život, borba. Ja sam čovek invalid, teško mi je da idem iz svoje kuće, ali Aliji su naša vrata uvek otvorena. Neka dođe, kad god želi, biće nam drag gost - poručuje Vlado Gajičić.

Ljudina

Komšije Danica i Pero Pavlović, kažu da ih Alija pazi, kao da im je rođeni sin.

- Kad sam čuo šta je u ratu uradio, verujete, nisam se iznenadio, jer znam kakva je ljudina – kaže čika Pero.