Bilo je skoro pred fajront kada se na vratima kafane pojavio dobrano nakresani Testen. Teta Ruža mu nije dala da pruži korak, već ga je s praga vratila u mrak iz kojeg je došao. Pola sata kasnije u kafanu su ušla dva policajca i „privela“ májku na informativni razgovor za astal pored šanka. Testena su, referisali su organi reda i mira, našli na ulici krvavog, a on je, pjan i unesrećen, rekao kako su ga pretukli u „Krajišniku“.

Prošlo je od tog događaja i pola godine, tek jedno popodne Švabo i ja zateknemo májku smrknutu, zabrinutu i tešku na razgovor. Ja s ove strane, Švabo s one i saznamo šta se desilo: májka je dobila sudski poziv po prekršajnoj prijavi koju su one večeri napisala dva pandura. Ročište je dana tog i tog i ona ima da se pojavi u sudnici i da se izjasni o krivici. Ruža je koliko odmah angažovala advokata, a nas dvojica smo obećali da ćemo se pojaviti u sudnici i da ćemo svjedočiti kako je Testen iz kafane izbačen i prije nego što je stigao nazdraviti dobro veče.

Májka je tog dana poranila na frizuru, kao i uvijek kada se dešavalo nešto što je remetilo njenu kafansku rutinu. U gepeku crvene „mečke“ nalazila su se tri pleha sirnice na koju se vraćamo ako sve prođe kako treba. Iz Petra Kočića smo krenuli ka Vladike Platona. Ruža se uz stepenice penjala oslanjajući se na Švabinu mišicu i nema živa stvora koji se tog dana zatekao u Osnovnom sudu, a da nije pomislio da májka prati „pašče“ na Tunjice. Švabo je insistirao na robijaškoj ćeli, a crne farmerke i crni kaput su samo pojačali njegov „kriminogeni outfit“, pa smo i mi koji smo znali zašto smo tu na trenutak pomislili da se sudi njemu, a ne njoj.

Sudija je saslušao tužioca, potom i policajca koji je te noći bio u kafani. Izjavu je dala i májka, a potom smo svjedočili i mi koji smo se pred sudom zakleli da ćemo da govorimo istinu, a nešto ranije i da ćemo da branimo Ružinu čast. Tužilac je pitao Švabu (a da koga drugog) šta je u to doba radio u kafani. Brat je odgovorio da je učio, što je bilo dovoljno za cinični tužiočev komentar. A onda je sudija mirno i pribrano, kao da smo se okupili zbog te jedne jedine rečenice, rekao: Neka, kolega, ja sam pravosudni ispit spremio za onim stolom pored džuboksa.

Ne morate mi, naravno, vjerovati da se desilo ovako kako sam ispričao da se desilo. Nas nekoliko pamtimo ovu epizodu, kao što pamtimo gotovo sve što ima veze sa májkom. Pamtimo, recimo, zvuk njene crvene „mečke“ koja se čula već od „Tadića“, nekada u pola tri, nekada u tri, a nekada, bogami, i oko pola četiri, jer je Ruža tog dana nosila pazar u banku, a stolnjake na pranje. Iz „mečke“ je iznosila čitavo čudo stvari, među njima ponekad i ogromni lonac u kojem je još vrio pogusti gra.

Pamtimo, onda, i njen drijem za astalom pored šanka ili na krevetu iza kuhinje, njen spori korak i novčanik „marke šefa sale“, tanku žutu olovku (bez čepa) kojom u tefter upisuje našu „crtu“ (iako ona stara još nije u potpunosti otplaćena), tek jedan čokanj iz kojeg je pio samo Deni (uvjeren da u njega stane više nego u običnu čašicu) i tek jednu kriglu koja je namijenjena Braciki, početnu muku sa fiskalnom kasom i sa „linijom“ sa koje i danas barem jednom u toku dana svira „Alisa“ i njihov „Kesten“, klimave stolice i iskrzane, ali popeglane stolnjake.

Švabo, znam pouzdano, pamti kad je i s kim prvi put ušao kod májke, baš kao što ja pamtim da sam prvi put u „Krajišnik“ ušao da bih se upoznao s njim. Kao što pamtim i prvi susret sa „žutom“, prvi susret sa džuboksom i prvi susret sa „krtolom“. Pamtimo, vratimo se opet množini, i Ružin roštilj, pogotovo u onim danima kada smo imali za jedno ili dva piva, roštilj koji je dolazio sa dobrano natopljenim lepinjama i sa kacom kajmaka. Pamtimo i „zimski“ pasulj sa koljenicom i kiselim kupusom poslije kojeg ruka nije mogla da se podigne toliko da dohvati pivo.

Pamtimo njene priče i pjesme, njena nadmetanja i viteške borbe koje je vodila sa neopreznima. Tu su i priče o njenom ocu čiju ranu smrt nikada nije preboljela, o Kočićevoj vatri na kojoj su se grijali i njena duša i njen jezik, o predjelima oko manastira Gomjenice gdje je rođena i gdje je rasla, o onih deset nokata kojima je sve stekla, o prvim čašama koje je kupila (za vinjak i kafu), o ugovoru za kupovinu „Krajišnika“ kojeg je potpisala na salveti. Pamtimo i da je 2011. godine májka bila potpisana kao „ketering“ u Švabinom kratkometražnom filmu „Balkanski vitezovi“.

Pamtimo i prve dane januara kada je májka organizovala turnir u stonom tenisu za stalne mušterije. Pamtimo diplome koje su se pored šanka dodjeljivale nakon „odigranog“ turnira (Deni je godinama dobijao diplomu za igrača koji je zalutao u ping-pong, Švabo kao najbolji šank-lakat), zatim vrhunsku gozbu koju je otvarala supa, a zatvarala ona pita koju sam već pominjao. Kakav je to peti januar bio: Žare, čika Jorga, pokojni Mišo Banjac, Deniro, u nekom trenutku bi u kafanu stigao i Gojko sa cvijetom za májku nakon čega bi njih dvoje ulegli u „ozbiljne“ priče od kojih se „Krajišnik“ tresao.

Pamtimo i noći u kojima je májka o ponoći zaključavala kafanu, navlačila zavjese i odlazila iza da spava ostavljajući nam tek jedno prigušeno svjetlo da možemo da kartamo (da nikad ne stanemo na Ptaraši), pamtimo blokče u koje smo zapisivali šta smo popili za vrijeme njenog sna, pamtimo i onu posljednju flašu stomaklije koju smo pronašli slučajno i koju smo nimalo slučajno u narednih sat vremena smirili, pamtimo i onih nekoliko subota i nekoliko sedmica kada smo májci pomagali da raznese pivo, natoči vino i naspe „žutu“.

Pamtimo, na koncu, i onaj mrak u kojem je pao slabašni kuk i štake koje bi povremeno došetale do kafane poslije operacije i oči koje se nisu gasile i kada više nisu mogle iz kreveta. Pamtimo gotovo sve što smo mogli da upamtimo. Neka nešto ostane samo nama koje je májka izjutra nazivala paščadima, a popodne sinovima. Dakara teta Ruži želi da se dobro odmori, pošteno naspava i da ohladi „žutu“ da imamo čime da nazdravimo kada se opet sudarimo. Dolazimo, dabome, obojica.